Ништа не нарушава тишину напуштеног. Облаци се спуштају на врхове стољетног дрвећа и огледају се у зеленкасто-плавој води рибњака. И непокретна, као уроњена у тугу, површина мирује − из дана у дан.
Усред нијемог језера уздизао се дворац у облаке, са шиљастим, разбацаним кулама и крововима. Коров се ширио преко црних, испуцалих зидова, а сунчева свјетлост одбијала се од округлих, слијепих прозора. Голубови лете по мрачном дворишту, и траже скровиште у пукотинама зидова.
Као да су се нечег уплашили, стидљиво и журно лете према прозорима дворца. Доље у дворишту чује се фонтана, лаган и угодан звук воде која тече. С времена на вријеме, жедни голубови, слете да се напију воде из њене бронзане здјеле.
Кроз уске, прашњаве ходнике дворца тек понекад прохуји вјетар, од чега се, увијек на опрезу, слијепи мишеви препадну и прхну ван. Осим тога, ништа не ремети савршену тишину.
Али собе су црне од прашине! Високе и голих зидова, прашина као мраз пала је на предмете у њима. Понекад кроз слијепе прозоре прође мали, сићушан сјај, који тама брзо упије. Прошлост је овдје умрла.
Овдје као да се све замрзло одједном и изненада. Вријеме само пролази.
И све прожима тишина напуштеног.
Нико се није усуђивао да крочи у двориште дворца. Гране стабала, њих хиљаду испреплитаних, од дворишта начиниле су џунглу, гигантско живо биће.
И вјечна ноћ лебди под силним крошњама. И дубока тишина! А ваздух је био натопљен трулежи.
Али понекад се двориште пробуди из тешког сна. Тад је оно подсјетник на хладне звјездане ноћи, скровита мјеста младих парова, њихове пољупце и загрљаје, љетње ноћи, сјај и славу. Мјесец би на тамним зидовима цртао контуре људи огавно галантног опхођења, ритмичке покрете богатих крошњи, умилне и бесмислене ријечи, праћене обећавајућим осмијесима.
Исто тако би двориште опет потонуло у смртни сан.
Сјене букава и јелика извијају се на површини воде а из дубине језерцета чује се нешто налик мрмљању.
Лабудови лагано броде језерцетом, полако, непримјетно, поносно издижући витке вратове. Доселили се ту! Покрај мртвог дворца! Ту су!
Блиједи љиљани су никли на рубу језерцета усред траве јарких боја. Њихове сјене у води блијеђе су од њих самих.
Ако неки увену, други ће изнићи из дубина. Подсјећају на руке мале, мртве жене.
Велике рибе пливају около знатижељно, блиједим погледом својих стакластих очију буље, а затим зарањају у дубину − тихо!
И све прожима тишина напуштеног.
У огромној соби полуурушене куле сједио је гроф. Из дана у дан.
Мотри облаке што плове по врховима дрвећа, блистави и чисти. Ужива у погледу на сунце које, у вечерњим сатима, сија док тоне међу облаке. Слуша звукове у висинама: крик птице што облијеће куле и врисак вјетра кад се обрушава на прозоре дворца.
Посматра двориште како спава, тупо и тешко, гледа како се лабудови вуку кроз блиставо језерце – пливају око дворца. Данас! Сутра!
А вода свјетлуца, зеленкасто-плава. Облаци се огледају у њој, која окружује замак; а њихови одрази блистају свијетли и чисти, попут њих. Водени љиљани му машу попут малих, мртвих женских руку и њишу се на тихим звиждуцима вјетра, тужне снове снивајући.
Јадни гроф гледа како умире све што га окружује, попут малог кретена осуђеног на пропаст, који више нема снаге за живот, због оног што нестаје, попут јутарње сјене.
Он се покорава само малој, тужној мелодији своје душе: прошлости!
Кад падне ноћ, упали свој стари, чађави фењер и чита о прошлости, величини и некадашњем сјају, из великих, пожутјелих књига.
Чита са страхопоштовањем, уз лупу срца, све док садашњост, којој он не припада, не потоне.
А сјенке прошлости се дижу – огромне! И живи живот, чудесно лијеп живот његових очева.
Ноћу, док олуја дивља над торњем и зидови су склониште усплахиреним птичицама, грофа савлада безразложна туга.
Пропаст лежи на вијековима старој, уморној души. И притишће лице на прозор и гледа у ноћ. А онда му се све чини огромно, фантастично, сабласно! И страшно. Чује како олуја јурца кроз дворац као да жели помести мртве кости и њихов прах распршити ваздухом.
Али када илузија ноћи нестане попут заклоњене сјенке – све опет прожима она тишина напуштеног.
Превела са њемачког: Нејла Салихбашић