Најдубља тишина влада у прерији.
На читаве миље унаоколо, куда само око може да догледа, не виде се ни куће ни дрвеће – на све стране жути се пшеница и зелени трава. Далеко, далеко у пољу једва се могу распознати, као мале муве, коњи и људи – то косе косци, који се, седећи на својим машинама, крећу по пољу и остављају за собом редове покошене траве. Ни звук се не чује; само цврчци не престају, и по каткад ветар из даљине доноси звекет коса. С времена на време наједанпут се почиње чинити, да се ти звуци разлежу сасвим близу.
То место је – имање Билибори. Оно лежи на пространом западном крају сасвим усамљено – нигде у близини нема суседа, нема такође никаквих саобраћајних путева, који би га везивали с осталим светом, и до оближње варошице у прерији има неколико дана хода. Зграде на имању подсећају на неколико малих стена, које се једва уздижу над површином непрегледног мора пшенице. Зими имање је пусто; али од пролећа па до краја октобра на њему живи око седамдесет радника, који обрађују пшенична поља. У кухињи су три човека ‒ кувар и његова два помоћника; у коњушници има двадесет магараца и, осим тога, много коња; него нигде нема женскиња ‒ на целом имању Билибори нема ни једне женске.
Сунце пече да се не може поднети. Фаренхајтов термометар показује 102 степена; у тој устрепталој жези небо се спаја са земљом и ни један дашак ветрића не освежава врео ваздух. Сунце као да је огњено блато.
И у малим зградама је иста таква врућина; тек из велике шупе, покривене кровом од иверја и која служи за кухињу и трпезарију, допиру гласови кувара и његова два пмоћника, који се старају и журе да спреме ручак. Кад је јело готово, они га износе у лименим ведрима у кола; у кола упрежу магарце, и кувар са својим помоћницима одлази с јелом у прерију.
Кувар је дебео, сед Ирац, четрдесет година стар, војничког држања. Он је скоро наг, кошуља му је раздрљена око врата, и целе груди подсећају на воденични камен. Сви без разлике зову га Поло, јер му је лице слично папагајевом.
Поли је био војник у једној јужној твршави; он је образован човек и зна да чита. Чак је понео на имање и једну песмарицу и неки стари број новина. Ни један становник на имању не сме да се дотакне тих драгоцености: оне су биле у кухињи на полици, јер је волео да су му при руци у слободним тренуцима, па се користио њима врло марљиво.
Али Захеј, његов несрећни земљак, скоро слеп, који је носио наочаре, једанпут се дочепао новина и почео их читати. Обична књига није имала смисла за Захеја; мала слова мешала су се као у облаку, и он није могао ништа да схвати. Али било му је врло велико задовољство да држи новине у рукама и забавља се крупним писменима огласа. Но кувар је одмах опазио, да му је нестало драгоцености; отишао је Захеју и истргао му из руку новине. Из тог се између два земљака изродила жестока и смешна препирка.
Кувар је назвао Захеја бесрамним разбојником и псећом трагом. Пуцнуо је прстом под самим његовим носом и запитао га, је ли видео кадгод војника и зна ли како је уређена тврђава. Не зна, разуме се, не зна! А у таквим случајевима боље нека се пази. Нека запуши уста! Колико он зарађује на месец? Има ли куће у Вашингтону, зарсе јуче његова крава отелила?
Захеј није на то ништа одговорио но је почео оптуживати кувара да рђаво прави јела и даје пудинг у коме има испечених мува.
‒ Иди до ђавола и ти и твоје новине!
Он – Захеј – јесте племенит човек; оставио би новине на своје место.
‒ Нема шта ту да стојиш и пљујеш на под, шугаво псето!
И Захејеве слепе очи помолиле су се из дупљи и давале утисак двеју тврдих челичних куглица на лицу нагрђеном од гнева.
Од тог дана оба земљака постала су непомирљиви непријатељи…
Кола с јелом иду у разним правцима по пољу, и свака од њих доноси храну за двадесет или двадесет пет радника. Радници се стрче с разних страна, брзо грабе храну и седају под кола или под магарце, да се за време док једу ма колико склоне од врелих зрака. После једно десет минута ручак је готов, управитељ већ седи у седлу и наређује радницима да се лаћају посла, а кола, која су довезла ручак, враћају се натраг.
Онда, кад кувареви помоћници, пошто су се вратили кући, перу посуђе и чисте бакар, сам Поли седа у сенку од куће у дворишту и по хиљадити пут прочитава своју драгу војничку песмарицу, коју је понео из тврђаве на југу. И онда се Поли опет претвара у војника.
II
Увече, кад већ нестаје сумрак, полако се враћају са прерије велика кола са радницима, који седе у њима. Већина њих пере руке у дворишту пре но што седа за вечеру, а неки се чак и чешљају. Они чине мешавину свих могућих раса и народа: ту има и старих и младих, досељеника из Европе и америчких урођеника, који живе скитачким животом ‒ и све су то већим делом људи без одређеног занимања и промашене егзистенције.
Најимућнији радници иду с револвером у задњем џепу. Вечера обично пролази врло брзо и скоро у потпуном ћутању. Сви ти људи гаје поштовање према свом управитељу, који једе заједно с њима и пази на ред. После вечере сви одмах одлазе на пчинак. – – –
Али једанпут је Захеју пало на памет да опере своју кошуљу. Она је била тако отврднула да му је гребла кожу, кад му је сунце усред дана припекло у леђа.
Вече је било мрачно; сви су отишли на починак; само се још чуо потмуо говор из велике шупе, где су спавали радници.
Захеј је отишао за кухињски зид, где је било неколико чаброва кишнице. Та вода била је куварева; он ју је скупљао у кишне дане, јер је вода у Билибори била тешка и имала много креча, због чега није била добра за прање.
Захеј је пришао једном чабру, скинуо са себе кошуљу и почео прати. Вече је било тихо и свеже, и њему је било врло хладно; но било је преко потребно да опере кошуљу па је још марљивије почео радити, да се мало загреје.
Али наједанпут се отварају кухињска врата и на њима се указује кувар. У рукама му је светиљка, и јака светлост пада право на Захеја.
‒ А-ха! – рекао је кувар, излазећи на врата.
Метнуо је светиљку на басамак од веранде, пришао право Захеју и запитао га:
‒ Ко ти је дао ту воду?
‒ Сам сам је узео – одговорио је Захеј.
‒ То је моја вода! – викнуо је Поли. – А ти си је, робијашу, украо! Баш си лопов, псећа трага!
Захеј није ништа на то одговорио но га је окривио због мува у пудингу.
Вика, коју су подигла ова два Ирца, изазвала је раднике из шупе, и они су стајали напољу у гомилама, дрхтечи од хладноће и слушајући овај дијалог с великим занимањем.
Поли је викнуо, окрећући се њима:
‒ Па како вам се свиђа ово гадно прасе? Украсти моју воду!
‒ Удавио се у својој води! – рекао је Захеј, изврћући чабар. – Више ми не треба.
Кувар је промакао песницу испред самих његових очију и запитао:
‒ Видиш ли ово?
‒ Да – одговорио је Захеј.
‒ Причекај, ја ћу те почастити!
‒ Пробај само!
У тај мах одјекнуло је неколико кратких удараца, на које је одмах дошао одговор. Из гомиле гледалаца зачули су се одговарајући повици.
Али Захеј није дуго издржао. Слепог, јаког Ирца ухватило је беснило, које се не може описати, али руке су му биле и сувише кратке па није могао да изиђе на крај с великим куваром. Свршило се тиме да га је Поли одбацио у страну на два, три корака, и он се срушио на земљу.
Кувар се окренуо гомили гледалаца:
‒ Е па ево он је готов! Нека лежи; војник га је победио.
‒ Чини ми се даје умро! – чуо се један глас из гомиле гледалаца. Кувар је слегао раменима.
‒ Врло добро! – одговорио је презриво.
И он се осећа у очима својих слушалаца велик, несавладив победник. Још више подиже главу и хоће да подвуче своје дело; постао је лепорек. – Марим ја за њега – говори он. – Нека лежи! Је ли он Американац Данијел Вебстер? Срља на мене и учи ме како треба да правим пудинг. И он се усуђује да смета човеку који је спремао јела за генерале? Је ли он старешина, шта ли, у читавој прерији, питам ја вас?
И сви су се занели Полијевим речима.
У тај мах Захеј се диже са земље и говори бесно и изазивачки:
‒ Де, де, усуди се прићи, кукавицо!
Гледаоци су цикнули од заноса; али кувар се са сажаљењем осмехнуо и одговорио:
‒ Глупост! То је исто као кад би ми пало на памет да се тучем са овом светиљком.
И говорећи то узео је светиљку и достојанствено ушао у кућу.
III
Сутрадан Захеј је седео у трави и мазао своју косу. Сунце је непрестано страшно жегло као и пређашњих дана, и на његове очи иза наочара због тог и због посла падају крупне капље зноја. Наједанпут коњ је задрхтао и коракнуо два, три корака – можда га је штогод уплашило или га је ујела каква буба. Захеј викне и високо поскакује над земљом. Одмах затим почиње махати левом руком и трчати тамо-амо на једном месту, као луд.
Један радник, који је пролазио у близини са својим грабљама, зауставља коња и пита:
‒ Шта се десило?
Захеј одговара:
‒ Ходи овамо за часак и помози ми.
Кад је радник пришао Захеју, овај му је показао крваву руку и рекао:
‒ Коса ми је одсекла прст; то се догодило малопре. Потражи прст, ја ништа не видим.
Радник почиње тражити прст и налази га у трави. Показало се да су одсечена два зглавка, кожа на прсту већ се почела смежуравати, и прст је изгледао као мали покјник.
Захеј узима прст, разгледа га и говори:
‒ Да, то је мој прст. Почекај, подржи га мало.
Захеј извлачи из панталона кошуљу и откида од ње два дела; једним делом везује своју леву руку, а у други завија свој одсечени прст, који меће у џеп. Потом се захваљује другу на помоћи и седа за машину.
Издржао је у послу скоро до саме вечери. Дознавши за његову несрећу, управник га је изгрдио и одмах га послао кући.
Прво за шта се Захеј побринуо, кад се вратио кући, то је да сакрије свој одсечени прст. Није имао шпиритуса, но је усуо у боцу уља за машине, метнуо прст у њу и брижљиво је запушио. Боцу је сакрио у своју постељу под сламарицу.
Целе недеље морао је седети код куће. Рука га је болела тако јако, да је дан и ноћ морао мирно лежати; и у глави му је севало и по целом телу имао је јаку ватру – страшно је патио. Никад није био тако страшно беспослен, чак ни пре неколико година, кад је експлодирала мина и повредила му очи.
Да би његово стање било још ужасниј, кувар Поли сам му је сваки дан доносио јело у постељу и притом користио се згодом да задиркује болесника. За то време између оба непријатеља изродила се не једна лепа препирка, и Захеју често није преостајало ништа друго но да се ћутке окрене зиду и у немоћној мржњи шкрипи зубима.
А међутим тешки дани страховитом спорошћу миле један за другим. Чим се Захеју вратила снага почео је седети у постељи; а за време дневне припеке отварао је врата да с уживањем посматра природу и плаво небо. Често је седео отворених уста и ослушкивао далеке звуке коса, потом почео гласно разговарати са својим коњима као да су били пред њим.
Али пакосни Поли, лукави Поли и овом приликом није га могао оставити на миру. Долазио је и лупао вратима, изговарајући се, да је промаја, ужасна промаја, а промаје су за болеснике врло опасне. Тада је Захеј ван себе скакао у постељи и бацао за куваром чизму или цепаницу, и притом искрено и жарко желео да га за читав живот осакати. Али није имао среће: одвећ слабо је видео па је увек промашио.
Седмог дана рекао је даможе да руча за великим столом у кухињи. Кувар је одговорио да никако не жели да га види у кухињи. И Захеј је и овог пута морао ручати седећи у својој постељи. Осећао се тако остављен и усамљен, и није знао како да утуче време. Кухиња је опустела; чуо је како је кувар са своја два помоћника кренуо с ручком у прерију, певајући и вичући, да раздражи болесника.
Захеј устаје из постеље, тетурајући иде у кухињу; узима новине и опет тетура у своју шупу. Затим брише наочаре и почиње распознавати велика драга слова у огласима.
Пролази час, два ‒ сада часови лете, да се не може описати. Најзад, Захеј чује да су се кола вратила и познаје глас кувара, који, као обично, наређује својим помоћницима да оперу посуђе и очисте бакар.
Захеј је знао да ће он одмах потражити новине, јер је био баш онај тренутак кад кувар иде у своју библиотеку. Замислио се за тренутак и потом завукао новине под своју сламарицу. Мало доцније опет је извукао новине испод сламарице и сакрио их испод кошуље на голо месо. Ни за шта на свету неће их више дати.
Зачули су се тешки кораци, који иду ка шупи. Захеј лежи и пажљиво гледа у таваницу.
На вратима указује се Поли.
− Говори, јеси ли узео моје новине? – пита он, стојећи насред шупе.
− Нисам – одговара Захеј.
− Оне су код тебе! – сикће кувар, идући на њега.
Захеј се мало диже у постељи.
− Ја немам твојих новина. Иди до ђавола! – говори он у гневу.
Тада кувар хвата болесника и баца га на под, затим почиње пипати по постељи. Преврће сламарицу и неколико пута претреса покривач, али ништа не налази.
− Оне су код тебе! – и даље је непрестано говорио. А кад је одлазио и већ скоро био напољу, окренуо се и још једанпут поновио:
− Ти си их узео. Али почекај, драги мој!
Тада се Захеј насмејао од свег срца пакосним смехом и рекао:
− Та да, ја сам их узео. Употребио сам их за једну ствар. Чујеш ли, гадна свињо!
При тим речима куварево папагајско лице је поцрвенело и у његовим лукавим очима за часак је плануо злокобан огањ. Осврнуо се, погледао Захеја и само прогунђао кроз зубе:
− Почекај.
IV
Сутрадан је била непогода. Падала је киша; читави потоци воде падали су на кровове и ударали о зидове зграда, лупајући као крупан град. Чаброви, који су били поред кухиње, још изјутра напунили су се до врха. Сви радници били су код куће, ејдни су правили џакове за брашно, спремајући се за јесен, други поправљали машине и алат, који се покварио, и оштрили оштрице на косама.
Кад су зовнули на ручак, Захеј је устао с постеље и хтео да оде заједно с другима за заједнички сто. Али на вратима се сукобио с Полијем, који му је носио јело. Захеј му је рекао да је одлучио да једе заједно с осталима за заједничким столом, јер му је рука скоро већ сасвим оздравила, а и ватруштине више нема. Кувар му је одговорио да неће добити ништа друго ако неће да једе јело које му је донео. Бацио је лимену шољу на Захејеву постељу и запитао:
− Шта: добро? Зар то теби није доста добро?
Захеј је пришао постељи, покоривши се овог пута. Није му преостало ништа друго но да прими јело које су му давали.
− Видећемо шта си данас опет скувао за свињску робу! – само је прогунђао, лаћајући се јела.
− То је пиле! – одговорио је кувар. У очима промакао му је чудноват израз, кад се окренуо и изишао из шупе.
− Пиле? – прогунђао је Захеј за себе, разгледајући једло својим слепим очима. – Шипак, лажове један! Ту је само месо са сосом!
И почео је јести месо.
Наједанпут у устима нашло му се неко чудно парче. Никако га није могао сажвакати: то је била кост са тврдим месом; пожвакавши га мало с једне стране, извадио је из уста сумњиво парче и почео га разгледати.
− Нека то псето узме натраг своју кост! – гунђао је, прилазећи вратима, да боље разгледа кост. Окреће је на све могуће начине и разгледа са свих страна. Наједанпут опет журно прилази својој постељи и почиње пипати – нигде није било боце с његовим одсеченим прстом.
Захеј иде у трпезарију. Блед је као крпа, са изобличеним лицем застаје на вратима и говори кувару, да га сви чују:
− Чуј, Поли, није ли ово мој прст?
И говорећи то пружа нешто кувару.
Кувар ништа не одговара но се почиње смејуцкати за својим столом.
Захеј опет пружа нешто у ваздух и говори:
− И није ли, Поли, био на моме прсту овај нокат? Зар да га не познајем?
Сви радници, који су седели за столовима, почели су слушати те чудне речи и у недоумици су га гледали.
− Шта се десило? – запитао је један.
− Нашао сам у јелу свој прст, свој одсечени прст – рекао је Захеј. – Скувао га је и дао ми га у јелу. А ево и нокта!
Тада се са свих страна разлеже гласан смех, и радници су, надмећући се, викали један другом.
− Скувао је твој рођени прст и дао ти га? Као да си га већ успео сажвакати и као да си га мало одгризао с једне стране!
− Слабо видим – одговорио је Захеј. Нисам знао… није ми могло доћи на ум.
Али наједанпут ућути, окреће се и излази на врата.
Управитељ је опет морао завести ред у трпезарији. Устао је и рекао, окрећући се Полију:
− Поли јеси ли кувао прст заједно с другим месом?
− Нисам – одговорио је Поли. – Господе Боже, та, разуме се, да нисам. За кога ме ви сматрате? Кувао сам га засебно, у сасвим другом лонцу…
Догађај са куваним прстом био је радницима читаве вечери неисцрпан извор радости. Тај инцидент претресао се на све могуће начине и изазвао експлозију смеха, који се не може задржати, а Поли је убрао ловоров венац и успео као никада у свом животу. Али Захеј је ишчезао.
Захеј је умакао у прерију. Невреме је и даље трајало, а сакрити се није било где; али Захеј је ишао једнако напред, једнако напред по непрегледној прерији. Своју десну руку држао је у завоју и по могућности настојао да је штити од кише; али сам је сав покисао до кости.
Иде он без престанка напред. Кад настаје сумрак, при блеску муње гледа у часовник; потом се окреће и иде натраг оним истим путем, којим је и дошао. Иде дубоко заишљен по пшеничном пољу тешким, одмереним корацима, као да је тачно израчунао и време и удаљеност. Око осам часова враћа се на имање.
Постало је сасвим мрачно. Он чује, како радници седе у трпезарији за вечером; а кад завирује у прозор, чини му се да види кувара у врло веселом душевном расположењу.
Одлази од куће и иде коњушници; ставши под стреју, упире поглед у мрак и не миче се. На све стране је тишина; цврчци ћуте; само киша, која не престаје падати, ремети дубоку тишину; покаткад фосфорна муња пресече тамно небо и пада негде далеко у прерији.
Напослетку чује да су радници устали од стола, потом види како са псовком, на прстима, да се не поквасе претрчавају преко дворишта у шупу са постељама. Захеј стрпљиво и пажљиво чека близу један час, затим иде у кухињу.
Тамо је још светло; крај огњишта види човека и мирно улази у кухињу.
− Добро вече – вели он.
Кувар га гледа у недоумици и најзад вели:
Захеј одговара:
− Добро. Него дај ми, Поли, мало сапуна. Јуче нисам могао да оперем кошуљу: треба да је још једанпут оперем.
− Само не у мојој води – вели кувар.
− Да, баш у твојој. Она ми је ту, у углу.
− Не саветујем ти да то урадиш.
− Хоћеш ли дати сапуна, шта ли? – пита Захеј.
− Та почекај, показаћу ја теби сапун! – одговара кувар. – Напоље!
И Захеј одлази.
Узима један чабар, преноси га из угла баш под кухињски прозор и са напрезањем почиње руком ударати по води. Кувар чује то и одмах излази из кухиње.
Данас је он величанствен и прожет свесношћу свога достојанства као никад. Иде право Захеју; рукави су му засукани, одлучан је и љут.
− Шта то радиш? − пита он.
Захеј одговара:
− Ништа. Перем своју кошуљу.
− У мојој води?
− Па разуме се.
Кувар прилази ближе, нагиње се над чабар да се увери је ли то његов чабар и тражи у води кошуљу.
У тај мах Захеј извлачи револвер испод завоја на болесној руци, приноси грло самом куваревом уху и пуца.
У влажном ноћном ваздуху одјекнула је потмула праска.
V
Кад је Захеј доцкан у ноћ отишао у шупу да легне, неколико његових другова пробудило се и запитало га куд је ишчезао и шта је радио.
Захеј је одговорио:
− Ништа нарочито. Та, уосталом, убио сам Полија.
Другови су се мало придигли у постељама да би боље чули.
− Убио си га?
− Да.
− Сто му мука! Где си га погодио?
− У главу. Опалио сам му у ухо, горе.
− Лепо, ђаво те однео! Где си га сахранио?
− У прерији, на западној страни. Метнуо сам му у руке новине.
− Та може ли бити!
И другови опет су легли у своје постеље.
Мало после један је опет запитао:
− Је ли одмах умро?
− Јесте – одговорио је Захеј. – Скоро одмах. Метак је прошао кроз мозак.
− Да, то је баш сигуран пуцањ – потврђује друг. – Прође ли метак једанпут кроз мозак, ту је и смрт.
И у шупи настаје тишина; сви се уљуљкују у дубок сан…
Сутрадан je управитељ морао поставити другог кувара; његов избор пао је на једног помоћник, који је сад постао старешина и искрено се радовао убиству.
Све је ишло својим редом све до јесени. О Полијевој смрти више се ништа нијe говорило; јадник, био је мртав и лежао негдје у пшеничном пољу, где је пшеница била ишчупана. Томе се ништа није могло помоћи.
Кад је настао октобар, радници с имања Билибори отишли су у оближњу варошицу, да на растанку заједно пију и потом се растану.
У овим часовима сви су били искренији другови но икад раније; грлили су се и частили један другог од свег срца.
− Куда ћеш да идеш, Захеје?
– Ићи ћу ту близу на Запад – одговорио је Захеј. Можда у Вајоминг. Али на зиму опет ћу у шуми сећи дрва.
− Е па онда ћемо се видети… До виђења, Зехеје. Срећан пут!
И другови су се разишли на све стране по великој Јенки земљи. Захеј је отишао у Вајоминг.
А прерија се још једнако шири као бескрајно море, над којим октобарско сунце просипа своје дуге, праве зраке.
Превео: Владимир Бабић