ЈУНАК БЕЗ ЛИЦА
Лав Николајевич је сједио у купеу. Изненада је остао сасвим сам, али то му није сметало. Већ је почео да осјећа малаксалост. Тешко је дисао. Иако је самог себе убјеђивао да ће издржати, физички напор није био у складу са његовим годинама.
Јуче је послао писмо Софији Андрејевној да се неће вратити. Њен покушај самоубиства, несносна писма дјеце, потрага која му је за стопама, све су то били трагови њеног присуства. Дјеловало је скоро као да није побегао од куће.
Мисао о повратку с времена на вријеме би се појавила. Да ли је ово заиста нешто што смије да уради? Како да своју срећу гради на туђој несрећи, несрећи Софије Андрејевне? Након свих мисли о идеалу брачног живота, он напушта свој дом попут Ане Карењине. Али не, у том дому више нема среће. Давно су прошли дани када је он био Љевин, а она Кити. Али зашто то? Зашто мислити кроз књиге у којима је естетика изнад морала? Зашто мислити из тачке онога чега се и сам одрекао? Живот има предност над умјетношћу.
Али Јасна Пољана одавно не личи на живот, него на затвор. А Софија Андрејевна не личи на жену, него на стражара. Године љубоморнога чувања, хистеричних испада и надгледања уништили су породичну срећу. Они више нису били у браку. Они су били двије особе које се не разумију. Она је убијала њега жељом да га потчини, а он њу жељом да буде слободан. Не, одавно нису Љевин и Кити.
Ноћ пред бијег није могао да спава. Устао је и упалио свијећу. Софија је то осјетила. Ушла му је у собу да га пита за „здравље“. У њеним очима је видио смрт. Тада је одлучио да побјегне.
– Повратак значи смрт. Још једна сцена – и крај – рекао је јуче. Зато је морао што прије да оде. Не, не умире онај који вјерује у духовно усавршавање. А тамо, у племићкој раскоши и тим брачним оковима, он није могао да иде напријед. Имао је 82 године, и изабрао је живот.
Неко је ушао у празан купе и сјео поред њега, али он није имао снаге да погледа ко. Посматрао је кроз прозор. Зима није обећавала да ће му физички олакшати путовање, али топлина дома би га убила.
– На далек сте се пут упутили – запита сапутник.
Глас је био мушки. То није био Сашин, али није био ни Душанов глас. Било је нешто нељудско у њему. Али Лав Николајевич и даље није могао да се окрене.
– Чини се.
– А чему се надате на том путу?
Није му било до разговора. Али је одговорио.
– Надам се ономе чему човјек мојих година уопште може да се нада.
– А то је?
– Живот није лакрдија, знате. Можда су ми ови мјесеци који су ми преостали да поживим важнији од свих преживјелих година, и треба да их проживим лијепо.
– Лијепо размишљање. Да сте барем мени дали да мислим тако.
Ова опаска га зачуди. Можда је неки читалац који га је препознао. Можда је неко ко му замјера због онога што је написао, или због његовог разлаза са Црквом.
– Не разумијем.
– Да сте ми барем дозволили те мисли, можда не бих завршио тако биједно како сам завршио.
Прође га језа. У истом тренутку постаде му хладно. Зној га је облио читавог и чинило му се да не може нормално да дише.
– О чему Ви причате?
– Причам о томе шта сте ми урадили, Лаве Николајевичу.
Страшан бол распара му плућа. Ко је овај човјек?
– Шта сам Вам урадио?
– Ви сте ме убили.
И више није могао да држи поглед уперен у прозор. Окренуо се свом чудном сапутнику и преблиједио.
Поред њега је сједио човјек ни млад ни стар, ни лијеп ни ружан, ни мршав ни дебео. Није имао ни очи, ни уши, ни нос, ни косу. Није имао ни ноге, ни руке, ни леђа, ни стомак. Био је сјена. Али и такав, без уста, и даље је причао са Лавом Николајевичем, без ушију, и даље га је слушао, без очију, и даље га је посматрао страшно и дубоко.
Гроф осјети како губи снагу.
– Ко сте Ви? Шта сте Ви?
– Ја сам Ваш лик.
– Како мислите?
– Ја сам онај човјек који је страдао под возом, кад је Ана Аркадијевна дошла у Москву.
– Молим?
– Ана Аркадијевна. Ана Карењина. Зар сте заборавили?
Очи Лава Николајевича су се разрогачиле од страха. Није могао проговорити. Тешко му је било да дише. Осјетио је како гори.
– Ја сам онај човјек из Вашег романа који се никада не појављује на сцени. За мене се само зна да сам мртав, да сам издахнуо под возом, али не зна се ни зашто. Да ли сам се убио, или сам био пијан, не зна се. Ја немам очи, уши, уста, нос, ја немам лице, немам ни руке, ни ноге, немам тијело. Ја сам створен да бих умро. Ви сте ме створили, Ви сте ми дали живот, само да бисте ме убили, Лаве Николајевичу, Ви.
Тама путника обгрли купе. Умјесто ваздуха, Лав Николајевич је дисао мрак. А у њему, осјетио је мноштво мртвих очију из неког другог свијета како га посматрају.
– Ви нисте стварни!
– Како да не будем стваран? Па ви сте ме створили!
– Не то су све опсјене и лажи. Ја сам се тих дјела одрекао. И све да нисам, Ви сте измишљотина.
– Измишљотина, којој сте Ви дали живот. Измишљотина којој Ви нисте дали да живи. Одакле Вам право, Лаве Николајевичу, да тражите живот, кад сте га нама одузели? Зар нисмо и ми достојни духовног усавршавања, иако нисмо од крви и меса. Зашто сте нам такву судбину одредили? Зашто?!
Срушио се са свога мјеста. На поду је видио само мрак из којег изрони једна лијепа женска глава. Била је то глава Ане Аркадијевне. Али очи су јој биле другачије. Гледала га је очима Софије Андрејевне. Гледала га је очима смрти.
– Како је Ваше здравље? – упита га.