Негде између гигантске балерине и галије Риђобрадог налазио се каубојски салон – лимена вестерн конструкција у боји дрвета, пуна масивних, гласних флипера и првих аркадних игара. Било је то најнезгодније место у луна парку не рачунајући, наравно, крушку којој се ниси ни приближавао ако ниси био спреман, не само да задаш већ и да примиш који ударац.
Краљ каубојског салона био је Луди Лаки, једини дечак који је успео да са три жетона обрне Double Dragon и једне незаборавне вечери вози Outrun до самог затварања, када су му радници са касе, као грешком, искључили струју. Сви су још дуго причали о тој лудачкој вожњи, док су губили животе ломећи прсте и дугмиће над великим, плавим екранима.
Луди Лаки није био добар ни у чему другом осим у игрању игрица. Нарочито слаб био је у социјалним вештинама. Свакодневно је отимао жетоне и достојанство свакоме ко би се затекао близу њега. И поред тога, сваки пут кад би одлучио да заигра на некој од заглушујућих светлећих машина, око Лакија би се истог тренутка окупила маса деце која би хипнотисано пратила сваки његов потез као да им живот зависи од тога. Они најближи Лакијевој десници знали су на својој кожи да осете како је болна свака грешка коју направи ситна треперава фигура на екрану, а сви унаоколо уздисали су гласно при свакој већој опасности, узбуђено се хватали за главу и чупали плаве чуперке, без устезања псовали на глас мајку и оца, и у неверици се згражавали над подмуклим потезима непријатељских краљица на крају сваког нивоа. Тако је помоћу овог хора избечених дечака читав луна парк могао да прати успоне и падове бројних Лакијевих пустоловина.
Међутим, када није играо игрице, Лаки се гасио и губио у маси осталих посетилаца забавног парка и постајао је невидиљив. То му се није допадало. Свако ко је осетио једном на себи врелину многобројних завидних и задивљених погледа, није после добро подносио хладноћу опште незаинтересованости у којој се опуштено брчкао сав нормалан свет. Лаки је убрзо почео да тражи начин да и ван великих пиксела, ту у стварном свету, буде обасјан топлом и заслуженом пажњом. Тако је почео свако вече, негде око осам сати, да скида тренерку и гаће и млатара гениталијама вриштећи своје име са платформе каубојског салона и на тај начин поздравља и провоцира посетиоце луна парка.
Луди Лаки није знао за боље. То је било једино што је успео да смисли како би на себе привукао знатижељне погледе. Нажалост, оно што је проналазио у тим погледима није више било ни налик на дивљење. Временом, све мање деце било је спремно да му се приближи и његове невероватне игре остајале су без публике која би могла да посведочи о њиховој невероватности. Понеки знатижељни дечак би и даље прилазио апарату, али само након што је већ све било готово, чисто да провери да ли је Лаки оборио сопствени рекорд и уписао нови резултат на листу. Крајем лета и сам луна парк се спаковао и напустио Лакија, остављајући га да по пустој, блатњавој пољани узалуд трага за остацима своје негдашње славе.
Много година касније постало је јасно да се Лакијева неславна судбина заснивала на простој чињеници да је он, као и толико других несхваћених визионара до тада, био рођен пре свог времена. Његов животни пут би сасвим сигурно изгледао знатно другачије у овом новом и по много чему напреднијем добу. Данас би Лаки својим вештинама могао да засени много више од једног предграђа. Својим наглим и непромишљеним потезима могао би да обликује читаве генерације, да управља њима баш као аватарима, а њихове џепарце и достојанство не би био принуђен да отима претњама и ћушкама. Добијао би их од њих на тацни. Луди Лаки заправо није радио ништа погрешно. Све што му је требало била је мало већа платформа од лименог каубојског салона са које би млатарао својим гениталијама након што би завршио са играњем игрица.
Али, авај, у оно време још није било интернета.
