Поред мојих ногу крај изобиља и благостања
Ту су драга лица, сунчева шикља зрака,
Па зашто водити срце без освртања
У правцу минулих дана, у правцу тужних облака?
Адам Мицкјевич
Дјетињство сам провела у возовима. Не на путу, већ у возовима. Самих путева готово се и не сјећам. Можда је то због тога што су сви наши путеви некуд водили. Ти заборављени незаборавни наши путеви. Кажем „наши“, зато што сам путовала с оцем скоро увијек и свуда, куд год би одлазио да ради.
Отац се могао спремити у свако вријеме; чак сам неколико мјесеци ишла у школу у једном селу на сјеверу и сеоски дјечаци су ме задиркивали називајући ме Городухом* и Москвом.
Изглед платформи, утабаних снијегом, вагона, прекривених ињем, топао мирис угља побуђивали су у мени ликовање. „Ми путујемо, поново путујемо“ – мислила сам, обамирући од усхићења, и замишљала пут, предосјећала успављујући ритам челичног лупања и читаве сате слушала шине, које су служиле као струне чаробног огледала.
Сада се све промијенило и моја сјећања су хаотична. Чак и годишња доба, пливајући, ударају једна у друга, тако да се прољећно цвјетање обавија сњежним падавинама, киша са сунцем замрзава се у лету, а ваздух трепери, или од врућине, или од студени – таква је моја земља, али сада – кад је прошло вријеме, питам се: зар је она таква била? Ипак је се сјећам. Њена поља, разбацана, као кројеви, чворови њених поточића, као комадићи конаца, заборављени на кројачком столу; њене обале су биле пренасељене, језера су се бијелила маглом, као проливено млијеко.
И сјећам се како су блистава била годишња доба, дуге љетне вечери, или зими – искричав на сунцу снијег, њиме затрпане шуме, тамнољубичасте сјенке, јеле у бијелим крзнима и блиједожута хладна њежност зимских залазака. И, наравно, предмети пажње мога оца: напуштене цркве, звонаре са зарђалим попречним гредама, иструлим степеницама, и манастири, и монаси у црној одјећи до пета, и служитељи свештенства у шиљатим скуфејкама*, неки са брадом – плашиле су ме тада те мрачне боје, та строга лица.
Али највише ме узбуђивала јесен. Због јесени имала сам црвене гумене чизмице, мало повелике, али необично лијепе, са шпицастим врховима, који су уз то били пак савијени увис, тако да сам замишљала сафијан* умјесто гуме – свака ме је ситница тада радовала. Дјеца обично плачу од боли или због увреде – ја сам плакала од радости, зар није чудно?
Догодило се то у јесен. На пољима је суморно и пусто. Мокра, преврнута плуговима земља блиста се црно-смеђим груменовима и штрче ријетке усамљене стабљике траве, које непрестано чупа вјетар. Из шуме допире мирис влаге, опалог трулог лишћа, гљива и маховинасте хладноће. Стабла дрвећа с траговима влаге стоје замријевши у предосјећању мира. Од насеља је почео да се шири дим од јасика. Под надстрешницама, сложена у камаре, жуте се дрва полуокруглим разрезима, а у бучним шумарцима лармају продорна јата врана, у ваздуху је све пригушено и само вода на кратко вријеме враћа бојама дубину и нетакнутост. И – чудно – одрази у барама учинили су ми се сјајнији него што је био сам одражени свијет.
Али било је и другачијих дана, кад је ваздух прозиран и чист, кад се све кроз њега види далеко и јасно. Гомиле дрвећа личе на праменове крзна, разбацане свуда, а површина земље подсјећа на олињалу бунду. А затим се разгара топли залазак и смеђа шума свијетли се на брежуљцима, свијетле се врхови, блиједи остаци траве – све постаје ружичасто. Осјећај тјескобе сливао се тада у груди, као свјетлост, дешавало се, лије у прозоре. Излазила сам из шуме, гледала у поље далеко и плакала у нијемом тријумфу, несхватљивом поносу и захвалности за своје учешће у скромној љепоти те земље, и враћала се кући с тихим смирењем и миром у својој дјечјој души.
Једна ствар ме чудила. Чини ми се, нико се уопште није осмјехивао у овој мојој земљи, као да сам ја сама за сада имала на то право. Људи су живјели ћутке, тихо и усредсређено. Тако ми се чини и данас.
Сјећам се још и цркве – велика саборна црква у оронулом градићу. Појци су пјевали, кад сам први пут чула то пјевање за вријеме службе – допирало је из зидова. Окретала сам главу и ништа нисам видјела, нисам видјела звукове: све главе су биле погнуте, спуштене руке склопљене испред, а саме фигуре, као статуе у удубљењима у зиду, једва су се назирале у полумраку. Све овдје као да нас је увјеравало: неће бити среће, не. Биће туга, вјечита туга – она је одвајкада људска судбина. Одбљесци многих свијећа задржавали су се на прибору, на потамњелој позлати свечане одјеће; све је било строго и због тога помало страшно и помислила сам: Шта ћемо ми? Шта ћемо ми овдје? Осјећала сам – завршиће се нешто веома важно, зашто нема ружне ријечи. Отац ми је увијек нешто објашњавао, али да ли је то занимљиво дјевојчици од седам и по година?
Занимала ме земља. Колико их је било, тих села, градића, варошица. Кућице, разбацане по падинама брежуљака, дуж улице су, чини се, ницале из земље, као дрвеће или грмље, које их је окруживало. Имао си жељу да уђеш у сваку ту кућицу, да све разгледаш, како је тамо уређен живот, и да сједиш тамо у пријатном полумраку гледајући се у прозорчићу. Прозорчићи на кућицама су мали, у оквирима су по три на прочељима, понегдје су капци широм отворени, као трепавице безазлених очију а испред њих су вртићи са свежњевима плавоцрвеног хеленијума*, с љубичастим главицама лијепих ката, грмовима глога, осушеним стабљикама јулског сљеза, и цркве у слијепим улицама, у сјенци разгранатих кленова, липа, бреза, јасенова, у честару мрачне зове.
– Је ли ово у рату порушено? – питала сам оца показујући руком на цркву.
Мрштио се и одговарао преко воље.
– Да, у рату – рекао је, поћутавши, и схватила сам да то није истина. Треба само зажмурити и све до детаља искрсава у сјећању. Тамноцрвена старинска цигла, зид са закрпама плинфе*, креч, као бијела маховина, мирише на прашину и сасвим мало на плијесан. Дотрчала сам до оца, тамо гдје је тада радио, и – мали човјечуљак – бојажљиво корачала испод старинских сводова, забацујући главу, читајући са зидова по изблиједјелим очима фресака. Отац је високо на скелама, даске се увијају и шкрипе, почињу да јече под његовим корацима и одозго, мени на главу, падају опиљци, прашина. О нечему прича са другом и гласови таласају празан ваздух, одлазе све више и више – у лијевак куполе – и тамо лебде, као гугутав ехо, у свјетлости унакрсних прозорчића.
И испод њихових руку неочекивано се појављују друге боје, оне су и бљеђе, и дубље, и једноставније, и сложеније, и линије су пак другачије: неспретније, изразитије. Нешто су жељели да ми кажу ти црни ликови. Шта су скривали у својој дубини? Какве су тајне знали? Колико су суза упили ти зидови, колико страхова, нада, уздања. Како сам мало знала! Једноставно их је било препознавати касније у људским лицима – исто тако поцрњелим, смеђих и прозирних очију, које упијају у себе све нијансе свјетлости.
Празни звучни храмови, пукотине у зидовима, стегнуте зарђалим кланфама, подивљале крушке са деблима покривеним маховином, огрозд, сијено у манастирским ћелијама – дешавало се, ноћивали смо тамо, у тим напуштеним ћелијама, у том сувом сијену, и како је пак страшно било ноћу ићи ходником, заглушујући и плашећи се својих корака, када блиједи квадрати мјесеца косо леже на проваљеном поду.
Бојала сам се тада свега и лоше сам спавала, јако сам се бојала мрака. У једном селу у околини Галича* отац ме водио код једне старице. Ишли смо код ње неколико вечери заредом, долазили у сумрак и чекали да помузе краву. Понекад смо чули како у ведро ударају први звонки млазеви. Та бака ме омађијала у кући. Завјесе је набирала непровидно, затварала врата резом и примицала своју ниску клупицу мојој столици без наслона. Отац је сједио мало даље, нисам га видјела у мраку, али знала сам да је близу, чула сам његово дисање, чула како с времена на вријеме пребацује ногу преко ноге. Узимала је у своју руку моју малу шаку, опрезно је стискала. Једва примјетно се љуљајући, неразговијетно је шапутала нешто, неке ријечи. Све су оне текле као неразговијетан говор, везивале се једна уз другу чврсто, без пауза, њихове крајеве је гутала и јела почетке, као да се загрцавала њима, а затим их је с једва чујним звиждањем избацивала напоље испуштајући их кроз пукотину упропаштених усана. Топла, с дебелом огрубјелом кожом на прстима и меким дланом, њена рука је опрезно држала моју руку; превртала је, њежно пребирала својим прстима, а ја сам, окренувши главу на страну, видјела изблиједјелу сиву свјетлост која се циједи кроз платно завјесе. И видјела сам још њено лице – чак не лице – не мрљу, већ једноставно свијетло мјесто у безбојној тами. Опростили смо се и изашли већ у ноћ. Пребирала сам ногама брзо, журно, стискала се уз оца.
– Па шта, је ли страшно? – питао је и осмјехивао се, и уздисао и, држећи високо главу, гледао право испред себе у небо. Ја сам такође окретала главу, покушавајући да видим златасти срп мјесеца и на њему намаз усамљеног облака, али мјесец још није излазио и скривао се негдје у густишу хоризонта.
Мрак, тишина… градићи… села. Гдје смо ми, куда смо бачени? Гдје су велики градови са својом електричном неустрашивошћу, са својим поносним становницима, с дрским мислима, гдје су јарко освијетљене дворане, пуне лијепо обучених људи, гдје је подземна жељезница, њени возови-гусјенице, који ће одвести те људе кућама? Негдје. Негдје далеко и да ли уопште и постоје? Јабуке ево постоје. Зелене јабуке, жуте са стране. Те јабуке су свуда – испод стабала с полеглом травом, која је изгубила боју, њима је све испуњено – чанци, корита, ведра и здјеле. Оне испуштају свјежу хладну арому, која се мијеша с мирисом пећи и јесење влаге, донесене на мокрој обући.
Предвече сваки звук у кући, сваки покрет као да се материјализује и, чини се, звуци се појављују и постоје сами од себе, сами за себе. Само јабуке мирно леже, као брдашца и густа налазишта округлих лопти, и само оне свијетле у мраку слабом свјетлошћу, скупљајући све њене остатке и њихов мирис у мраку постаје још чујнији и грубљи.
Ноћу завија вјетар, јури по пољима, кружи у мраку око кућа, заобилази их, као вода, или насрће смјело, фронтално, разбијајући се о брвна зидова и стакла танано и незадовољно звецкају, као да су жива.
О, шта се само не причињава у том јечању. Кроз прозор између облака трепери звјездица, час нестаје, час се поново појављује у тами, у побјесњелим таласима неба и шаље у пространство, као сигнал, своју плавичасту свјетлост. И мислиш, гледајући је: ето, само ми не спавамо у мраку, још и кандило мутно гори, растварајући се у тами, ако постоји кандило. Желиш да се увучеш под јорган, и страшно, и весело ти је због нечега, и све вријеме ослушкујеш јадиковање вјетра, лежећи у топлом, осјећајући чврстину уточишта, отпорност зидова и трајност крова. Па ипак, туга из дубине нечујно те лиже, као пас, подсјећа те на себе. Као да већ видиш будућност, брзо се пребацујеш у њу, само због тога како би због те далеке прошлости заиста осјетио тугу, баш у том тренутку, који већ лети негдје кроз неизмјерно дубоку, бескрајну провалију, као сјенка крај пута. Као да схваташ да тако нешто више неће бити никада, зато што вријеме неумољиво корача негдје у тишини, у мраку, оно само никада не спава и уходи све снове, сву јаву, и корача, корача неуморно не гледајући на све стране.
И мислиш: не, биће среће, па како да је не буде, она већ постоји, баш у овом тренутку, и друге ствари ће бити, па у свијету је тако много интересантног, колико тога му предстоји да сазна, штошта да види…
Враћали смо се с наших путовања у Москву, у наш мали стан. Његови прозори гледали су на рибњак, на његовој обали налазиле су тополе, старе, чворнате, са широко разбацаним гранама. Поред куће је ишао тролејбус, сличан тужном инсекту. У ноћној тишини јасно се чуло како се зауставља на станици и неколико тренутака покорно и уморно чека, а затим су се преламала врата при затварању и по дијелу пута одређеном за вожњу, који се истицао у мраку расутом свјетлошћу густих свјетиљки, пропињао се и одмах се осјетило тешко стењање трансмисије.
Зидови обију наших соба потпуно су прекривале очеве даске – велике, мале, дуге и уске, различите, опране и још црне, с цртежом који се једва распознаје, с неухватљивом каскадом тонова а кистови су се налазили у теглама, као букети у вазама. Били су и букети – од свјежег цвијећа и давно сасушени, и вазе, и мајчина фотографија на пијанину, с црном траком у углу. Она гледа некуда на страну и нас не види, а усне јој додирује једва примјетан осмијех.
Оца одавно нема. Његове боје су се осушиле. Нема ни нашег малог стана с прозорима који гледају на рибњак. Ту сада живе туђи, непознати људи и такође, вјероватно, гледају увече замишљено у воду, или расијано, летимице.
А ја сада живим на југу друге земље и са мном је само та фотографија, и мајка све вријеме гледа у страну, лице јој је срећно, ја је
видим, а она мене не.
Кућу у којој живим, окружују виногради, и иза равних, као гредице, редова чокота, виде се старински кровови с малим кулама, сличним замковима из бајки. Уосталом, неки од њих и јесу замкови. Око моје куће расту наизмјенично палме и храстови – како је то чудно. Ваздух овдје опојно мирише мирисима ружа и љубичица, борова стабла су зеленкаста, танка и витка, и крошње, које не знају за снијег, кржљаве су, а испод њих је живописно цвијеће, чије називе ни до данашњег дана нисам научила, а океан је двадесет минута вожње.
Иза набораних дина је бескрајна пјешчана трака плаже. Између – бетонски заклони, који су остали од рата, од Нијемаца. За вријеме осеке по камењу оплићалог залива мотају се мушкарци и осматрају остриге. На обали је много отворених кафана, на терасама, под надстрешницама – разних. Тамо за столовима сједе људи, пију кафу и гледају како ти мушкарци, у подврнутим панталонама, траже остриге. И ја такође сједим понекад, кад имам времена, заједно са другима, за столом у кафани, пијем кафу и минералну воду „avec gase“ и посматрам океан. Он бучно баца на обалу таласе – један за другим. Таласи у њему су равни, њихови гребени се пјенушају и широко распростиру на збијеном пијеску,
као одресци моаре*.
И све је код мене лијепо. Само, ето, послије океана због нечега сањам магловиту јесен; сива, црна, гола, смртно уморна земља и трагови моје смијешне обуће на њој, на тој далекој земљи. У таква јутра не устаје ми се из кревета и унапријед мрзим све оно што треба да видим. И свако јутро сунце удара у прозоре, на којима су навучене ролетне, дрвени капци-жалузине пропуштају га у уским пругама – пругасто сунце. Гледам у те пруге које леже на поду, у зидове, усредсређеним погледом и не устаје ми се.
Ноћу је овдје веома лијепо – гаси се дневна свјетлост, као свјетло у кино-сали, све вријеме је суво. И небо је суво и због тога чисто, и звијезде су жуте, као злато.
Отићи ћу одавде и вратићу се неизоставно.
Свакако…
Можда…
1999.
Превео с руског:
Милијан Симић
_________________________________
* городуха – грађанка, варошанка
* скуфејка – свештеничка капица
* сафијан (према мароканском граду Сафи) – фина јарећа или козја кожа штављена биљним штавилом, боји се већином у црно или црвено
* хеленијум (хеленин цвијет) (лат. Helenium) – трајна зељаста биљка из породице главочика, потиче из Сјеверне Америке и гаји се као баштенска биљка, има усправне, разгранате стабљике, листови су дугуљасти, овални и назубљени по ободу, цвјетови крупни, у нијансама од златне, жуте и наранџасте до тамноцрвене боје
* клинфа – широка и равна печена цигла квадратног облика, која је била основни грађевински материјал у Византији
* Галич – град у Костромској области, административни центар Галичког рејона; основан је 1159. године, 1246. године постао је престоница
самосталног кнежевства, које је формирано послије смрти великог кнеза Јарослава Всеволодовича
* моаре – врста свилене или вунене тканине
Текст преузет из Нове стварности #3-4.