Кад до покојног дједа Милоша стиже глас да је Мркоња разбуцао бабу Љубицу, крв му јурну у главу и као без душе устрча уз Чаир. Даље, до Малетића кућа је летио, спуштајући отежале ноге на тло тек кад би му затребао нови залет. Уз грудву врелог ваздуха, из плућа би му излазио застрашујући урлик:
– Мммммууууухххххх!
Потом је начинио три, четири ситна корака и одлучно и самоувјерено, лименим гласом изговорио: „Е, саʼ ћу да ти јебем матер!” Очас се нашао на пропланку на коме је пола сата раније његов омиљени бик насрнуо на његову омиљену жену; оштрим роговима јој поцијепао одјећу, скршио кук и расјекао раме и дојку. Бацао је побјешњели бик избезумљену жену по неколико метара увис и удаљ, па би јој поново прилазио, хроптећи и слинећи: узимао је на рогове као на кашику багера, и поново је бацао. Шта је толико ражестило животињу, нико ни до данас није открио.
„Јелʼ жива?”, промуклим гласом упита дјед унуке, који – слеђени – и даље гледаху у крваве дијелове бабине одјеће. „Јесʼ! Сва је крвава.” „Новица Шешлија је стрпô на кола и поћерô коње на ʼРешу. Тамо ће тражит ауто да је превезе у Сарајʼво”, усплахирено ће Црнко, један од близанаца којима су, одмах по рођењу, да би могли да их разликују, дали “колоритне” надимке.
„Ђе је ОН?”, пита Милош; док му поглед шара лијево-десно по шуми.
„Отишô према Меднику”, каза Жутко; и бризну у плач.
Дјед благо помилова по коси најприје једног, па онда другог дјечака, а опет оним лименим гласом вели: „Е, саʼ ћу га сравнит са земљом. ʼАјмоте”.
Милош је журним кораком сјекао наквашене иглице четинара, попадале по уском планинском путу. За њим су поскакивали престрашени близанци.
(Послије су се свиме клели да се дједу одједном, као да је с неба пала, у рукама створила сјекира.) Милош је, вучен неким невидљивим магнетом, из густе јелове шуме избасао право на пропланак, где је пасао бик, крваве главусине и рогова. Животиња одмах узмаче с пропланка, осврћући се према дједу, који је – без журбе – сигурно корачао напријед.
Како се раздаљина између човјека и животиње смањивала, тако је бик постајао нервознији, а онда – као заобадан – ускочи у густу шикару и поче да крши оштро суво грање. Дође до гомиле камена, пропе се на задње ноге и предњима ускочи у омању рупу, са свих страна окружену густом шикаром и стијенама. Врела тјелесина оста располућена на хладном камену. Милош потрча према бику, диже сјекиру на раме и опет реско јаукну: „Мммммууууухххххх!”
Бик забатрга ногама, тарући тјелесином сјечиво камена и извијајући се час овамо, час онамо, успједе да се превали у склониште. Големе стијене откотрљаше се са гомиле, уз заглушујућу буку. Дјед се укопа на средини пропланка. Одонуд – иза гомиле шибља и камена – промолише се само два ужарена ока. Животиња и човјек гледаће се дуго, непомични и потпуно усредсређени један на другога. Три дана и три ноћи се прометнуше у измаглици тешког ишчекивања. Четвртог дана, с првим сумраком, стигоше задихани Црнко и Жутко, углас саопштавајући добру
вијест: „Ђеде, ђеде, баба је добро! Била је на операцији. Саставили јој доктори кости на куку. Изаћ ће из болнице за двајесʼ дана!”
Као ни претходна три дана – када су му доносили храну, ракију и поруке синова и брата, да се мане ћорава посла и да се врати кући – Милош Михајловић их и не погледа; нити каза ни ријеч. Пиљио је у двије румене тачке што су се промаљале иза хрпе грања и камена. Одједном, као да рукну земљотрес, та гомила уз заглушујућу буку поче да се руши. Домало из ње изрони изранављени бик и лагано крену према Милошу. И даље су се гледали право у очи; обојица смирени и усредсређени. Животиња приђе на два корака од Милоша, клекну на предње ноге и обори главусину на земљу.
Милош замахну сјекиром: „Хххииииијј”, проломи се Медником.
Мртва тјелесина се изврну на траву; очас пропаде у земљу, кô кап воде. Милош погледа у сјекиру, па у мјесто гдје је земља прогутала Мркоњу. Без журбе и видљивог узбуђења, склони се неколико корака уназад; све зурећи у ону исту тачку, одакле изниче голема, обла стијена.
Док јој поново приђе, отуда пишну цурак ледене, бистре воде.
Не знам да ли је тачна прича о „ницању” стијене у Меднику, али знам да сам се са тог извора безброј пута напио хладне воде. Црнко и Жутко су ћутали кô заливени, а Бјелогорци су у њиховом ћутању пронашли потврду тачности приче о погибији вола Мркоње и ницању извора у Меднику.
„Једном је Мркоња срушио неку ограду, а Милош га зауларио купиновом лозом, раздерао му језик и ноздрве. Тада се Мркоња успиздио и чекô само прилику да му се освети”, вукла се прича блатњавим путељцима око села. „Има ту неко проклеʼство. Мркоња је био проклет, а да би Милош ишћерô то проклеʼство из њега, морô је ућерат неко друго проклеʼство у ту стијену. Сад моји волови не смију ни прићи Меднику, него круже око њега кô ђаво око крста.” „Неки са Зида ћерали волове кроз Медник и они одједном нестали; а ти људи кажу да су у шуми виђели
неке стијене, којих раније није било”, плеле су се романијским кршем бапске приче.
Ипак, најважније да је баба Љубица преживјела и – додуше са дубоком рупом на куку и ожиљцима по цијелом тијелу – остала витална. Много касније, када је сахранила и Милоша и троје своје дјеце (и када је својом дуговјечношћу постала предмет општег оговарања), село је смислило верзију по којој је Мркоња својим убодима пренио Љубици тајну небеску снагу. Она сама о том догађају није жељела да прича, као да заиста крије неку велику тајну. Једном ми је, дуго послије дједове смрти, рекла да је он забранио било какву причу о медничком извору; и да о томе ћутим и ја, јер: „Сиједи све гледа одозго”.
Милош као да је заиста лебдио над Бјелогорцима и посматрао не само своју породицу, него и све што се дешавало у том посном романијском селу, па и шире, по Пустопољу. И дуго након његове смрти сви су о њему говорили као да је жив. Када се 1974. године упокојио, многи су вјеровали да је то учинио по властитој вољи, јер није могао да преболи смрт свога сина, а мога оца Славка. Од тада Милош добија сва одличја легенде, а прича о медничком извору постаје само један од доказа његове сталне присутности и на овом и на оном свијету.
Два дана након што је сахрањен, у кућу је бануо амиџа Димшо Самарџић и забрундао колико су га носиле гргољаве гласне жице: „Сад сам причо са Миʼајлом са Љеманице. Куне се свим живим и мртвим да је јутрос видио Милоша у Меднику! Дошô до извора, сагео се, попио неколико гутљаја ледене воде, и усправио се пред стијеном. Каже, нешто шапʼће, кô да се моли Богу. Утом се камен располути, дохвати га и поново се састави! Бог је свједок да ми је то рекô. А Миʼајло са Љеманице никад не лаже!”
Ми дјеца смо без ријечи зурили у закрвављене, усплахирене амиџине очи. Баба Љубица нас је оштро упозорила да не би неко од нас можда нaшао да нешто каже на ову невјероватну причу: „Нека вас, ђецо!” А онда се окренула према мојој стрини: „Дајдера Јоко, наспи Димши ракију!”
Текст преузет из Бокатиног дијака #5.