Дан након свог дванаестог рођендана напустио сам фарму са аутоматском двадесетдвојком у руци и џепом пуним сјајних нових метака са шупљим врхом, купљеним у дућану у Витвилу. Био сам дошао у напаст да станем у двориште са изанђалим комбајном и да иза њега провјерим своје око на зарђалим лименкама, али сам се сјетио да ми је отац рекао како сваки метак ваља штедјети. Још откад сам за жабљи скок био већи од кантице сладоледа, дизао сам тамне и смрадне жељезничке прагове и пробадао гуштерске бијеле стомаке оштрим врховима геодетских штапова. Посљедњи мрдаји њихових репова у мојим рукама су ме одушевљавали. Сад сам био престар за ту врсту дјечијих игрица. Спустио сам поглед на нову пушку у мојим рукама и знао сам да се нешто промијенило. Знао сам да ће у игри овај пут бити нешто веће од енглеског врапца. И што је најбитније, мој отац ће тражити да му у танчине испричам како ми је протекло јутро. И мораћу да га гледам право у очи како би он одвагао колико у мојој причи има истине.
Ходао сам путем између канала за наводњавање и баруштине. Неко је добро наоштреним челичним сјечивом плуга прекинуо цијев од наводњавања с обје стране насипа. Зјапећи отвори личили су на шљаштеће нареске. Гледао сам у суву земљу и трагове проласка Д-7 Кета1 тим путем. Видио сам откос зелене водене траве, која се на сунцу осушила и добила земљану боју. Једна страна прљавог пута поврх јарка била је обрасла различком. Њихови цвијетови су били пурпурни и могли су се примијетити са велике удаљености, чак из другог поља. Мој отац је прскао земљу са пестицидом против траве тамо гдје су били засади. Ништа на тој тачки није расло у сљедеће три године; а и послије је род био кржљав. Сусједни фармери никад нису ни покушавали да укроте различак на својој земљи и вјетар је сваке године преносио ново сјеме преко њихових поља. Прерађивачи житарица би смањили цијену тони јечма ако би нашли различак и сав усјев те године морао је на пречишћавање.
Бара се протезала све до на миљу од дућана у Витвилу. На пола пута дотле, Дејв, радник у пољу, зауставио је покрај мене стари, прашњави Фордов камионет. Стао је и упитао желим ли да ме повезе.
„Боље да не ризикујем”, рекао сам. „Могао бих налетјети на нешто овдје.”
„Никад не знаш”, рекао је Дејв. „Ловиш нешто посебно?”
„Било шта што једем. Шеф рече да бацим све што није довољно добро да се постави на сто за вечеру. Већ ме упозорио за упуцавање сови. Оне лове пољске мишеве. Ти већ знаш колико он мрзи кад их види у врећама јечма. И канадске жераве. И они су но-но. Рекао је да ће ме живог одерати ако убијем било шта корисно.”
„Ако препријечиш овим јечменим стрњиштем могао би пронаћи нешто тамо негдје око оних грудвица врби”, рече Дејв. „Ту ти расте црвена дјетелина.”
„Мислиш тамо гдје је Џин напасивао своје килаве свиње?”
Дејв климну и упре прстом.
„Гдје си набавио пушку?”
„Шеф ми ју је дао. Нова је. Чак није ни пуцано из ње. Добио сам је за рођендан. Прави је слаткиш.”
„Аутоматска?”
„Аха. Брдо метака може стати у њу. Стављаш их баш овдје.” Показао сам на уски отвор на врху цијеви. „Ниједну лопину нећу промашити.”
„Волиш зечетину?” упита Дејв.
„Нисам је досад јео па да бих могао рећи волим ли је”, рекао сам.
„Добро, онда устријели једног младог.”
„Како ћу знати одредити колико је стар?”
„То је лако. Старији носе наочари као и ја”, рече Дејв кроз смијех.
„Ти се шегачиш са мном.”
„Мало.”
Настало затишје у причи између Дејва и мене прекинуо је ковитлац прашине који је дивљао изнад јечменог стрњишта и бацао комадиће сламе као лежиште комбајна високо у ваздух.
„Мислим да је боље да се ја вратим своме лову.”
„Срећно.”
„Вјероватно ћу је требати”, рекао сам Дејву.
Тад сам зашао у стрњиште. Моје високе ципеле крцкале су суве стабљике јечма. Корачао сам дуплим кораком. Мислио сам да у црвеној дјетелини сигурно има зечева и стално сам провјеравао пушку да ли је откочена. Кад сам је откочио, црвена тачка је означавала да је пушка спремна. Моје срце би забубњало јаче сваки пут кад би се њен гримизни отвор указао пред мојим очима.
Стао сам на ивици парцеле са дивљом дјетелином. Гледао сам поближе земљу око себе. Дјетелина је имала мале црвене цјетиће на врху зелене стабљике. Са западне стране их је повијао вјетрић. Могао сам чути лепет крила пчела које узимају свој нектар. Ту је било пар бијелих кутија са пчелињим саћем, одмах преко пута, до старе и напуштене вјетрењаче. Хтио сам бити сигуран да нећу пуцати у том правцу. Кад сам имао пет година увукао сам се у жуту јакну мог рођака у Лемуру2 и једна ме убола изнад ока тако гадно да нисам видио ништа читаву седмицу.
Недуго по мом ступању у дјетелиниште зец је искочио испред мене. Подигао сам своју пушку и повукао обарач. Заборавио сам да провјерим на шта је подешена. А остала је на рафалној паљби свих шест метака. Прашина се подигла свуда око зеца који се припремао да зажди путем уз насип. Брзо се дочепао заклона, нестао је у дјетелини. Замислио сам шта би ми тата рекао сад: „Брзина није најбитнија ствар у лову, сине. То су срачунати рефлекси, само они су битни. Прецизност подразумијева неку врсту стрпљења и вјештине. Кад зграбиш пушку, све је готово. Свако може бити брз на обарачу, али неће свако погодити мету. Не можеш увијек рачунати на то да ће срећа бити на твојој страни. И није добро расипати се муницијом. И даље осјећам малу кривицу што ти нисам зарачунао сваки метак. Сјећам се кад нисам себи могао прискрбити кутију метака за двадесетдвојку. Ишао сам са два метка која би ми отац дао, како би обезбједио нешто за вечеру. То ме учинило добрим стријелцем. Научио сам се на тежи начин. Знао сам да ћемо јести паприкаш без меса ако нешто не убијем.”
Шутнуо сам доказе – празне металне чахуре – низ насип. Нисам хтио да тата сазна колико сам пута пуцао из пушке с једног мјеста. Већ сам имао тежи случај зечје грознице. Нисам ни нишанио. Само сам пуцао на тог зеца.
Напунио сам двадесетдвојку и кренуо темељно чешљати дјетелиниште. Зец је досад сигурно већ клиснуо у поље с друге стране баре. Угледао сам пар пољских вјеверица, али су оне здимиле у своје рупе прије него што сам имао прилику да пуцам. Мој тата их је стално упуцавао са својом двадесетдвојком па их је то учинило плашљивијим. Кад би камионет са фарме кренуо дуж насипа и баре, оне би бјежале у сигурност своје мреже рупа.
Ходао сам покрај неких врба и сјео на земљу. Ожеднио сам од дугог хода кроз осунчану долину. Скинуо сам са појаса своју војничку пљоску и потегао пар добрих гутљаја воде. Одлучио сам да причекам у хладу док се не будем осјетио одморним. Можда ако будем мировао на једном мјесту животиње и птице приђу насипу или слете до баре, да се напоје, а ту ћу их лако укебати. Руком сам пошао ка мојим Левис хлачицама и повукао шлиц надоље, скинуо их и бацио недалеко од себе, у лисичју траву. Врелина сунца ме је улијенила. Своју нову пушку сам полегао крај себе. Била је сва сјајна од уља којим сам је подмазао. Ноћ прије, тата је рекао да је не подмазујем толико јер ћу потрошити сву залиху уља. Пуцао сам од поноса што имам своју пушку. Мажење двадесетдвојке ме је чинило срећним, а тек помисао да ће је моје руке покренути на акцију! Лежао сам на леђима и гледао врбино лишће. Свјетло прочишћено проласком кроз зелено лишће погађало је намрешкану воду баре која се лагано помјерала испод мојих ногу. Покрио сам очи својим сламнатим шеширом. Мирно пљускање воде и осјећај близине пушке уз тијело помогли су да се успавам испод дрвећа.
Док сам спавао два фазана су изашла на супротној обали баруштине. Млађи фазан још увијек није био достигао пуну љепоту перја. Био је мањи и први пут је добио прилику да се бори за парење са женкама. Женке су чекале на ивици поља памука.
Борбени крици фазана су ме пробудили из дремке на обали баре. Видио сам их како наскачу један на другог и одмах сам дохватио пушку. Мој први импулс је био да их упуцам прије него што буду имали прилику да побјегну. Да нисам опет заборавио погледати на какву паљбу је пушка подешена, пуцао би на њих без размишљања. Она црвена тачка, која је означавала сигурност, тјерала ме је на оклијевање. Драматична борба ме је моментално пореметила. Старији фазан је зашао за леђа млађем и кљуцнуо га испод крила. Крварио је. Могао сам видјети да је млађи фазан гадно израњаван. Стари кокот је био сад пун самопоуздања. Шепурио се пред женкама. Спремао се да убије као што је толико пута прије. Млађи кокот је лажирао тежину повриједа, како би се старији што више унадобудио. Кад му је старији пришао и стао равно испред њега, млађи фазан му је изненада забио канџу изнад папка дубоко у груди. Стари фазан се преврнуо на страну. Снажно је задрхтао на земљи и пар секунди послије је умро. Млади фазан је устао на своје ноге и тријумфално замахнуо крилима крикнувши свом харему женки.
Подигао сам своју двадесетдвојку и пажљиво нанишанио. Муниција се одмарала на кољенима а ја сам полако повлачио обарач. Млади кокот се преврнуо од удара метка и женке су уплашене узмакнуле назад у поље памука.
Два мртва фазана. Скакао сам горе-доље од узбуђења. Фртаљ миље хода, потребан да се заобиђе бара и дође до друге обале на којој је била дивљач, био је дуг попут вјечности.
Кад сам стигао и видио његов од мог метка искасапљен леш, схватио сам да сам негдје погријешио. Мислио сам да видим младог кокота како се храбро бори против јачег. То ме подсјетило на Хауарда Дејвиса, школског силеџију, који је покушао да ми преотме дјевојку. И ја сам, такође, морао да се борим против надмоћнијег и побједим за Маријину љубав. Скоро читаву седмицу сам носио модрицу на десном оку као орден за храброст.
Чак и кад је млади кокот био сигуран да ће изгубити, он није узмакао и побјегао у жару борбе. Нисам му давао ни Кинезове3 шансе. Не би он побјегао ни да сам га промашио.
Питао сам се да ли сам својом брзоплетошћу унесрећио пет или шест женки, које су прхнуле у поље памука кад се огласила моја двадесетдвојка. Ту се сад није дало ништа поправити. Штета је већ била почињена. Морао сам се вратити до дућана у Витвил због оца и његове детаљне инспекције. Морао сам да лажем о својој узбуђености и преуредим причу како сам погодио оног старијег. Одустао сам од јуначења и откривања оцу да сам убио двојицу једним метком. Одлучио сам да кажем како сам убио старог фазана. Рана од канџе младог фазана није била довољно велика и без рупе од метка нећу моћи доказати да сам га упуцао. Посљедња ствар на свијету коју сам хтио јесте да мој отац посумња у моје ловачке способности. Кад сам узео маторог кокота и ставио га на насип, сва ловачка страст је изашла из мене. Након што сам га нациљао, затворио сам очи па нисам могао видјети гдје ће метак отићи. Кад сам отворио очи, видио сам крв како липти из његових шарених прса. Крв, права крв! Тај призор је извукао из мене сво уживање које сам осјећао за лов.
Кад сам сјео на земљу, почео сам резуцкати кундак пушке са својим извиђачким ножићем. Осјећао сам се кривим због упуцавања маторог фазана и био сам постиђен због гађања млађег. Али оно што ме је највише изједало изнутра било је то што ћу, због оца, морати лажирати ужитак у лову.
Покупио сам своју рођенданску пушку и крвљу с моје руке умрљао лијепо изоблани кундак. Одмах сам покушао да га очистим, али мрља је постајала већа и тамнија што сам је ја здушније трљао.
Превео са енглеског: Милан Милошевић
________________________________
1 Катерпиларов бренд.
2 Фармерски градић 29 миља јужно од Фресна у долини Сан Хоакин у Калифорнији.
3 Значење: он је без икакве шансе. Фраза води поријекло из анегдоте о сукобу кинеског трговца порцулана са силеџијом у његовој продавници.