Није дубички Циганлук одувијек био гдје је сада, већ подно зидина старог Града. Кад Аустрија поруши Град, преселише Цигане и њихов Циганлук. Док су себи правили нове сокаке, нестало је platz-a за Цигане, а нови грунтови су им дати у мочвари према Лептихору. С једне стране спахијске куће Хатиповића, уз тврди пут према Костајници. Мочвару су, с друге стране, окруживале шокачке куће, све од Стипана Башића, па до Тренкових хижица. На брзину склепани кућерци извиривали су из те баре ко пањеви остарјелих врба у Зеленцу. Ко није знао шта је кијамет, могао је, сербез, то знати ако је видио нови Циганлук у вријеме поводња. Тек ће након Великог рата Цигани почети довлачити шкарт Килинове циглане и седрасти камен из Уне. Насипали су од куће до куће да, колко-толко, буде сухог до петрињске цесте. Кад је власт одредила да испред Циганлука буде марвена пијаца, возна вага и долафлук за пшеницу, тада је постало нешто боље. Грануло! Чак су му име промијенили: није више Циганлук, сад се то зове – Сајмиште!
Власт је уз вагу подигла и кућу за Боћу, који је суботом мјерио стоку, узимао плацарину, а другим данима продавао шверцовану ракију. Била је то прва православна фамилија у Циганлуку. За њим почеше однекуда долазити и остали. Међу њима је био и Миле Брајић са женом и дјецом.
У кући Брајића сви су имали надимке. Сви, осим мајке Анке. Миле, глава куће, био је Мики, старији син Боро – Боки, а млађи син Зоран – Зоки. Тако бјеше све до оног нашег славља на Евровизији. Појави се Тајчи, па нас позва све „да лудујемо ове ноћи”. Након тога, лудило је и почело. Тако и мајка Анка постаде – Анчи!
Зоран засигурно није био чергаш. Јест да је гарав, скоро црн, неуредно дериште, готово па исти као сва циганска дјеца. Дружио се с њима, растао с њима, јео и пио, говорио као и они, па се ти мисли да ли му је ћаћа Раиф, Рашпа ил’ Мики! Рашпу је чак и поштовао јер је возио камион са штрцаљком. Радио је у Комуналном, а научио је возити кад је био у ЈНА, у Ауто-јединици. У Циганлуку му се свако склањао с пута. Био је важнији од Мушкића, Алуновића, па чак и од Андричевића, од чије куће је Зоки једино зазирао. У њој је живио друг Јозо, строг и опасан наставник, син оног Штефа што се, након рата, годинама крио на тавану те куће, јер је био у eн-де-ха војсци. Народна милиција га пронашла тек пошто је Јозина мати остала трудна. Морала је жена признати с ким и када дође у то друго стање. Родио се Матија и својим рођењем открио оца, послао га на робију. Није Зоран о томе богзна кол’ко знао, ал’ се наслушао прича које су му створиле страх од те куће, посебно од тавана, а и други су се бојали. Шта у том страху може бити добро, мислио је Зоран, док је његов Мики говорио да мора бити неко кога се дјеца боје.
Зоки је завршавао пети основне. Дошао је из школе „Братство-јединство” у сам сумрак и чим су сјели за сто, да скупа вечерају, обрати се својима:
– Казала разредница да ћемо ићи у Загреб.
Мики га погледа преко кашике и настави сркати, а Анчи упита:
– Шта ћете у Загребу?
– Да гледамо неке животиње у Зо’лошком врту.
Звекну Микијева кашика у празном тањиру и прозбори једнако гласно и љутито:
– Шта!? Ништа друго већ по Загребу марву гледати? Јел’ та твоја разредница нормална? Шта је њој?
– Па, сва дјеца иду…
– Ма, нек’ други иду! Ко да хајвана нема и овдје, у Дуб’ци, па се мора чак у Загреб! Јел’ загребачка стока друкчија, већа? Ха?
– Ја не знам – покуњен Зоки. – Кажу да ћемо видјети неке стране животиње и праве правцате мајмуне!
– Мајмуне!? Има мајмуна овдје кол’ко хо’ш!
– Хајде, Мики, нек иде дијете – помирљиво ће Анчи.
– Коштал’ то ишта?
– Дви цигле.
– Какве цигле, мајку ти бож’ју! Чега – дви?!
– Цигла ти је, Мики, хиљадарка. Баш ништа не знаш – петља се Анчи.
– Дви хиљаде! За шта? За хајване гледати! Нисам изгорио по глави. Ни говора! Заборав’ ти то! Нис’ то цигле, човјече. То су бетонски блокови!
– Е, јест пуно – слаже се Анчи – Да је барем једна. Још некако.
– Ја никад нисам ни зван на те ‘скурзије – додаје старији, Боки.
– У твоје вријеме били су паметнији учитељи. Хеј, водати дјецу по Загребу да стоку гледају. И то, ону, ону… Како се каже? А, да! Ону, међународну стоку! Ево вам марвени плац у самом комшилуку, па се нагледај крава, оваца, свиња, коња… Мајмуне можеш тражити по дубичким биртијама. Видим ја да ће их ускоро и по школама бити, ако ’вако наставе. Хм, дви цигле, мајку им њихову!
Рекао Мики тако, а лова је само код њега. Како сада пред цијелим разредом рећи да Зоки не може у Загреб? Како разредницу погледати и све то објаснити? Шта ће друга дјеца помислити? Да су сиротиња и да немају пишљиве двије хиљаде да плате за своје дијете, да заједно, са својим другарима иде на екскурзију у Загреб. Да посјети Максимир и у њему велики Зоолошки врт. Стид је Зорана и мислити о томе. А, баш би волио да иде! Да се први пут влаком вози! Преко Сиска, до Загреба.
Разредница примала уплате до петка. У тај дан, Зоки се пробудио са високом температуром. Да је само то! Него и пролив добио. Сав се испресавијао. У школу није отишао. Прошло је све са жаљењем. Зоки се „прехладио” и због тога није видио „бели Загреб град”. Привидно се и образ сачувао. Сви су повјеровали. Прије свега, комшија Драган, Зоранов школски друг, који га је посјетио чим се вратио из Загреба.
Причао му је како неки „аутобуси на струју”, што их трамваји зову, иду по улицама, колико је велики Главни колодвор и куће по Загребу – високе до неба, чак! Па тај Зоолошки врт: мајмуни, слонови, неки водењаци, пругасти коњи, жирафе… Чудо до чуда! Преко пута – Динамов стадион. Тако рекла разредна. Нису улазили јер наставник географије навија за Партизан, па га није занимало. Ишли су гледати и неку дизалицу што вози људе узбрдо. Пред позориштем, што га Ха-Ен-Ка зову, има таквог цвијећа каквог нема у свим нашим баштама и парковима. Били су и у продавници највећој на свијету. Сву робу можеш пипнути рукама. Зове се „На-ма“ и налази се у улици – Илица!
– Како то: Улица Илица? – питао Зоки Драгана.
– Не знам. Можда Загрепчани не знају рећи слово „У”.
Сва та Драганова прича бјеше као сан. Зоки је памтио све од ријечи до ријечи. Почео се осјећати да је и сам био тамо и све својим очима гледао. Кад се, касније, у школи препричавало, Зоки се укључивао у разговор.
– А жирафа?! Јее кол’ки дугачак врат има! Могла би јабуке Анке Каузларке обрстити и са највиших грана.
Зорану у мислима како су морали тражити најдуже шпруље да отресу Каузларкине јабуке. Ишли су код Тоте у авлију и шпруљом, најдужом мотком, ударали како би јабуке пале на пут, пред Вармазову кућу.
– Ићи ћу ја у Загреб! Ићи и све то прегледати! Једног дана! – заклињао се Зоки самом себи. – Хоћу, засигурно!
Само како то извести?
Могуће рјешење се појавило кад га је Мики послао да купи брљу код Боће. Поскупила ракија, требало је још пара. Мики се разљутио, вадио паре из џепа и набрајао:
– Узме од оних сељака будзашто, доспе још и воде у њу, па онда продаје нама двапут скупље. Лоповска посла!
Ха!? Купити нешто за два динара, продати за четири – то је, значи, трговина и прави посао! Још кад не би морао плаћати ни та два динара, то би још најбоље било. Тако се Муцо воза џабе до Приједора и назад. Пјева народњаке у аутобусу, путници весели, тутну му неки динар у џепове, а кондуктер карту не наплаћује. Јест, кад Муцо зна пјевати. Кад не пјева, Муцо – муца! Зоки не зна ниједне пјесме, осим оних из НОБ-а, али њих неће нико да слуша. Мора да има неки начин да се дође до пара. За Загреб! За Зоолошки врт! За марву, што вели Мики.
Јуна те године, угријало је раније него обично. Неки се већ почели купати. Школа се завршила, дјеца распуштена.
Најљепше доба за њих. Те године, субота више није била у суботу, већ у сриједу. Тако народ казивао јер су власти промијениле пазарни дан за Дубицу. Једне тако суботње сриједе, нашао се Зоки на пијаци испред тезге комшије Раифа, чергаша из Циганлука. Продавао Раиф играчке од пластике, свирале, чешљеве, огледалца, лоптице, бижутерију.
– Одакле ти, комшија, набављаш све ово? – пита њега Зоки.
– Из Загреба. Што?
– А, кол’ко кошта карта до Загреба?
– Јуз, јуз и по!
– Кол’ко је то?
– Јуз ти је стоја, црвенка. А што?
– Хм. Бил’ ти мени узајмио дви црвенке? – синуло нешто Зорану.
– Теби?! Шта ће теби два јуза? И, како’ш ти то врат’ти?
– Дај ми данас, сутра ћу ти вратити. И, да нико ништа не зна!
– Кол’ко је оно теби година? Имаш ли дван’ест?
– Имам. Дај, богати, Раифе! Враћам посигурно.
– За шта ће теби те паре?
– Да купим хашлама.
– Хашлама?!
– Да!
Добио је новац од Раифа, који ни себи није знао објаснити што туђем дјетету даде те паре. И још – да нико не зна! Уз паре, дао му је и један стари цекер. Ни по сата није прошло кад га угледа како вуче пун цекер са хашламама. Ваљда. Тако је рекао. Шта ће му тол’ке хашламе, бога ти питај!
Зоран је био сигуран да Раиф неће никоме рећи за паре и није се тога бојао. Само да он успије остварити свој план. Купио је десет кила хашлама по 15 динара. Чим је дошао кући, накиселио их је у материн вешни лонац, надајући се да ће у води, преко ноћи, набубрити, изгледати веће. Сутрадан, рано изјутра, спремиће их у два цекера и правац – жељезничка станица у Церовљанима. Успут је купио Ослобођење, најгломазније новине. У врху новина је писало: „Велике новине – Велики формат!” Једине новине које је читао биле су Мале новине. Ове, „ослободилачке” требају му за фишеке, хашламску амбалажу.
Чекајући на путнички из Новске, начинио је два фишека. Четири шаке – један фишек! Фишек – осам динара! Ако се плаћа банком, кусура нема. Ништа око себе није видио. Ништа, осим путника, својих муштерија. Он је сад у послу, нема кад звирњати наоколо. Ушао је у воз и кренуо у бизнис!
– Хашламе, хашламе! Фишек – осам динара! Још мало, па нестало!
Смјењују се: Живаја, Шаш, Папићи, Стаза… Цекер све лакши, Ослобођење све тање. Џеп се пуни. У Суњи је крупне паре премјестио у један џеп, сићу држи у другом. У Цапрагу, сисачком предграђу, продаде последњи фишек. Отишао је у заход да преброји паре. Тек други пут, био је сигуран да има 280 динара, плус оно што му је остало од Раифових пара. Значи, његових је више од једне „стојанке”! Машална! Воз је стигао у Сисак. Зоки је искочио и одмах пришао отправнику влакова:
– Ђе овдје ваш плац?
– Какав плац, мали?
– Плац! Пијаца. Да купим хашламе.
– Шта су то хашламе?
Зарони дјечија рука у цекер, извади двије-три преостале, што не стадоше у задњи фишек, па показа отправнику.
– А, то! Трешње! Није далеко, тамо крај Купе. Иди право Другом улицом, код Ловачког скрени према Купи. Не’мреш фулати.
Није било тешко наћи. Требало је само гледати одакле госпоје долазе, носећи препуњене своје цекере из којих вири поврће. У Сиску није било Ослобођења, па је Зоки купио Вјесник. Иста величина, само на њима не пише да су и велике новине. На тржници је купио трешње, сисачке хашламе. Дубичке хашламе биле 15 динара, сисачке трешње 20! Зато ће сада, у повратку, и фишек поскупити. Биће 12 динара, па ко хоће – хоће, ко неће и не мора!
Назад на станицу. Треба ухватити путнички из Загреба, а за Новску. Све испочетка:
– Хашламе, хашламе! Трешње, трешње!
– Имаш ли ти карту, мали? – чуо је глас кондуктера.
– Хај’ болан, пусти дијете! Шта те за њим – довикну путник што је сједио до прозора. – Карта је код оца, у задњем вагону. Јел’ тако?
Зоки је само климнуо главом. Слагао би, ал’ му тешко изговорити. Карту није купио. То би му био додатни трошак. Рекао му Раиф да се може шверцовати и возарити без карте:
– Неће нико на дјецу! Ни Муцо не купује карте. Ко се бави бизнисом, тај се воза бесплатно!
Овај пут продаде све до Суње, а ни пола пута није прошао. Навалили радници Жељезаре, покуповаше за своју дјецу. Одоше све хашламе, овај, ако баш хоћеш – трешње! Свеједно.
Презадовољан Зоки плати пет динара старом Омеру, да га фијакером довезе до Дубице. Одмах се упутио комшији и вратио његова два јуза, све до задњег динара. Он сад има својих 346 динара! За само један дан бизниса! Какав Боћа и његов шверц са брљом ракијом. Ово је прави посао. Сутра ће поново. Само, сад више не кисели хашламе. Нема се кад.
За недељу дана имао је више од двије хиљаде. Баш онолико колико му је било потребно за екскурзију. Сад може и сам отићи и све то погледати.
Из дана у дан, Зоки је имао свој распоред: Дубица – Церовљани – Сисак! Преко Суње! Пара све више и више. Осладило се. Није разумио Раифа кад му је говорио:
– Полахко колега, полахко! Немој да ускоро буде: На драм једи, на драм сери!
У том, дође и Петровдан. Дубички вашар! Одлучио је да тих вашарских дана не буде на путу. Да се мало проведе са осталом дјецом. Да се мало и понови, да себи нешто купи. У „Планици“ је купио патике, дубоке шангајке са црвеном линијом. Преко пута, код трговца Делића у „Вартексу”, купио је фармерице – Супер Рифле!
Продужи се тај његов одмор. Морало се мало и на Чајру, на купање. Да се не заборави пливати, да се не заборави гдје су седре, брљавке, и да се спусти који пут, све са шпица каурске аде, па до Болнице. Још само да Збор у Милића гају прође, па ће он опет на свој путнички за Загреб.
Јест, али мало се Зоки занио. Занемарио неке природне законе.
Био је Илиндан, Алџун, како у комшилуку кажу, други aвгуст илити коловоз како у Сиску кажу. Ух, кол’ко се језика овдје измијешало!
Оде Зоки на дубички плац, кад тамо – нема више хашлама!
– Ђе су хашламе? – пита забринуто.
– Ех, прош’о воз за Сански Мост! Сад се лубенице купују и једу!
Нема проблема. Друга роба. Муштерије и воз исти. Међутим, лубенице се не могу носати кроз вагоне. Неће бостан у фишек! Шта сад? А, баш фино кренуло! Отањило с парама. Како оно би – грам ово, грам оно?
Пролазе дани, а још се главни циљ није остварио. За помоћ се опет обратио Раифу. Замолио га је да с њим пође по робу у Загреб. Сигурније је. Спремао се Раиф за онај велики Збор у Моштаници, на Преображење. Требаће му много нове робе. Мики и Анчи пристадоше да Зоки иде, кобајаги, помоћи Раифу. Прво да му погура његовог Таунуса 17М, неће да упали, већ само на гурање. Воза њега Раиф по Дубици. Даље не смије јер нема дозволу, па у Загреб иде возом. У повратку користи – влак!
Испред парка већ је био паркиран фијакер Омера Букала, спреман да превезе ранораниоце на путнички.
– Ђе’с сад пош’о, Сабахудине? Ха, Зоки?
– Идем за Загреб.
– Машална, машална! А роба? Шта сад иде?
– Нема робе. Идем на екскурзију.
– Па, зар сам ти?
– Сам ја! Кад су други ишли, ја им’о температуру.
– Хоће то, хоће. Хајмо полахко. Хај, Зекане, хај! Јел’ ти то, богати, Раиф к’о учитељ? Да поведе Раиф своју пићуладију, било би вас хаман пола разреда! Е-ха, Зекане!
Знао је Букало тако испитати све своје путнике. Ваља то некада. Било је разних случајева. Нестане човјека у чаршији, ником се није јавио нити поручио гдје се упутио. Тад се пита стари фијакериста, који се, онако успут, распита код Вејсила, отправника возова и благајника, докле се куп’ла карта, јел’ повратна, К-15 ил’ је један правац. Посебно је то било важно за овако ријетке путнике, као кад младо дијете или жена, без свог чо’ека и своје дјеце, крене на пут. Путу се не зна крај!
– Сви тако почну. Правац – Загреб! Хо’ш на школе – Загреб! Хо’ш праве докторе – Загреб, хо’ш на Велесајам, опет, Загреб и, на крају, хо’ш добар шверц – само Загреб! Ето ти, питај Раифа! А, ти Зоки, од свега тога, идеш хајване гледати по Загребу! Ха, ха, ха! Ко те на то подговори? Ха, ха, ха! Свашта’ш чути од ове омладине!
– Кад су могли сви они – хоћу и ја! Ето!
Нико, баш нико, није се ни за моменат замислио како је то Зоран поднио. То што није са школом био у Загребу. Нит’ се ко питао, нит’ забринуо. Дијете се, од оног петка за уплату, мучило, патило, знојило. Мислило о свом оцу и матери. О другим матерама и очевима. Како то други могу, а он не може? Зашто? Шта ће све у животу бити што ће други моћи, а он неће? Моћи и имати! Није она температура дошла сама од себе. Али, ето, мислио Зоран и смислио. Зарадио он себи сам, па ће отићи у тај велеград, У томе му је највише помогао Раиф. Више нег’ ћаћа његов и сви учитељи у школи.
– Слиједећи!
– До Загреба. Повратна – саопштава Зоран.
– Шта’ш ти у Загребу? – препозна га Вејсил. – Ти си испод 15. Пола цијене. Ха, шта’с рек’о?
– Идем ’нако. Да нешто видим.
– Којим влаком се враћаш?
– Онај у 5 и 20.
– А-ха. Идел’ неко с тобом? Раиф? Пази Раифе на њега. Слиједећи!
Спакова Зоки карту и крену лијево у чекаоницу. То је њему врло позната просторија, али никад овако рано није био у њој. Љетна ноћ, ипак прохладна. Од оне каљеве пећи нешто тукне, што тјера према вратима која увијек неко отвара и затвара. Шкрипа тих врата трза путнике из полусна. Сви су неиспавани, уморни. Баш је тачно оно што је Зоран чуо: „Ноћ је само за спавање и још нешто!” То нешто, сигурно није путовање. Изађе и он на перон. Гледа преко штреке, у Предоре. Нема шта да се види. Прегледао је и пребројао све оне висеће дрвене саксије што имају облик наопаке пирамиде. Наслушао се повремене звоњаве телефона из Вејсилове канцеларије. Неколико пута је прошетао до станичне пумпе и назад. Ишчитавао лоше освјетљен назив станице: ДУБИЦА – ДУБИЦА. Нит’ је Босанска, нит Хрватска. Само Дубица! Ово мјесто, гдје је станица и штрека, чак и није Дубица. Ово је на крају села Церовљани. Чудно! Ваљда је тако јер ову станицу највише користе Дубичанци. Ако ће на Запад, онда лијево па за Загреб. Ако ће на Исток, онда десно, за Београд. Како су само постављени ти градови, па су Дубичанци к’о на раскршћу. Морају се увијек одлучивати: Тамо или овамо. Како год да ријешиш, једнима ћеш леђа окренути. Штрека је, као пут, права као стријела.
Отуда, са источне стране, од Вишњица, указа се јако свјетло. У исто вријеме појави се и Вејсил са фењером и својом таблицом. Куцнуо је по вратима чекаонице, онако узгред, те потезом којег већ незнано пута понавља, постави таблицу под пазух десне руке још држећи њен крај. Био је то јасан знак да стиже путнички за Загреб. Испразни се чекаоница за секунду. Сви похрлише на други колосјек, гдје се поставио најпознатији отправник возова и влакова на цијелом свијету. Нити мањег, нити главатијег отправника!
Све до Сиска, Зоки зна. Гледа у своје Дубичанце у вагону. Чим су сјели, сви су позаспали. И, као да су укључили неке невидљиве векерице, један по један се буди како је воз стизао у Цапраг. Навикло се, сваки дан од понедељка до суботе. Зоки је и недељом радио. И, свега и свачега се наслушао.
– Једном мени, Раифе, један купио хашламе и тражи да му зам’јеним фишек! А што – питам ја? Неће, каже, да чита оно што пише.
– А шта је писало? – пита Раиф.
– К’о да сад гледам: Хрватско прољеће. Највећим словима. Како то, Раифе, да прољеће може бити хрватско? Зар није свачије?
– Ех, дијете… Мали си ти још за та годишња доба. Чим је прољеће – хрватско, одмах је јесен – српска, а нама, мандовима, наступи дуготрајна зима!
– Не знам, вели Зоки. – Хајд’ они што нису ’ћели хашламе у смртовницама – то, још некако.То сам конт’о. Шта сам ја могао кад су задња четири листа од оног ’Слобођења све саме смртовнице са црним петокракама.
– Најбоље је теби на Папирницу, па од Клепца тражи ролну бијелог папира. Имаће послије чиме гујцу да бришу!
– Ма, било је ту свашта још, ал’ баш ме брига! Их, како је фино ишла продаја… Ал’ стаде. Све због годишњег доба. Мрзим бостан!
Од Сиска, као да се раздањивало. Почеле се указивати куће и дрвеће. Већ код Свете Кларе, свануло је. Да ли је неко и то намјерно наштелио. То, да ти свањива кад ти се Загреб пред очима указује. Е, сад Зоки, сад отвори четворо очију! Све гледај и све памти! Чим пређоше преко Саве, уђоше, коначно, у тај Главни колодвор.
– Ја, вел’ке ли станице, мајко моја! Ђе ћемо сад, Раифе?
– Питаћемо некога. Наћи ћемо ми тај твој хајванлук!
Кад им је госпон, што га зауставише, рекао да се фатају Влашке улице, па онда низ Максимирску цесту, само право, Раиф се гласно упита:
– Откуд Влашка усред Загреба?! Кол’ко их онда има, кад имају и своју улицу?
Зоки нема појма о чему то Раиф гласно размишља. Само жури да што прије стигне до тог Врта. Као да га оне животиње неће чекати. Није то циркус, па да оде након пар дана. Нема циркуса у великом граду. Чим прођоше скретиште за „електричне аутобусе”, указа се капија на којој је писало да је то улаз у Зоолошки врт.
– А што, матере ти, што се ово зове Максимир? Оно ’Мир’– у реду, ал’ што ’Макси’? – пита Раиф благајника.
– Максимир? Сама ти ријеч каже: Велики мир! Морају животиње имати прави и велики мир. Иначе, хм, могу се отети, побјеснити.
– Па, добро. Ми то кажемо: Крмка сам’ низ длаку! Али, и људи, ваљда, требају такав велики мир. Ако је овдје велики мир, гдје је онда – Мали мир? Имају код нас она села: Велико и Мало Двориште. Ил’ ова ваша, Вел’ка и Мала Горица.
– Изгледа да је Малимир или Минимир, тамо код вас, у Босни.
‒ Зато ми и немамо зо’лошке вртове. Код нас животиње слободно ходају. Нису затворите, к’о овдје, у гатрама.
– А-ха – потврђује благајник. – Ви, онда, имате највећи Зоолошки врт!
– Хај’мо ми, Зоки, хајмо полако. Хај’мо виђати те загребачке хајване. Боље би било да сам о’шо вид’ти Шазу туберанку у Јордановцу. Био би севап. Ако је, јадна, још жива.
Од кафеза до кафеза, како је Раиф називао кавез или крлетку, у свакој по једна или више животиња, а Раиф у свакој пронађе сличност са неким из Циганлука. Кад је угледао слона, завикао је: „Ено ситарке!“ За жирафу је рекао да је иста Мушанова ћерка што је зову Водогаз, а кенгур је била Ханумуша, јер је жена вазда била куљава. Боловала од неке болести, што нико није. Била здрава само кад је трудна, па зато скоро непрестано гурала стомак испред себе. Ипак, највише остадоше код мајмуна.
– Е, сад, оно 100%, вјерујем да је човјек наст’о од мајмуна!
– По чему с’ти то видио, богати? – пита Раиф Зорана.
– По гуз’ци! Имају црвену гуз’цу, баш к’о што и Шпицо има!
– То море бити за Шпицу, јер је Шпицин ћаћа – прави, правцати мајмун! Шпицо је једино и мог’о настати од мајмуна! Остали су, моребит, од неких других хајвана.
– Казала нама другарица у школи да је рад створио човјека од мајмуна…
– Ма, какав рад! Човјек је наст’о, да’т ја кажем – од јебатање! А јоој! Сад си га и ти најебо Зоки! Погледај ко иде!
– Откуд он!? Овдје и баш сада!
Угледавши га, Зоран се примаче Раифу, више иза леђа. Као у неко скровиште.
Заштити се, очекујући напад, а све безразложно.
Био је то друг Јозо и нека женска.
– Ђес’ и откуд ти овдје, комшија Јозо? – подвикну Раиф. – Ти, канда дош’о мало међу ове своје! Ха?
– Како то мислиш? – пита страшни глас друга Јозе.
– Ма, нисам мислио на ове хајване, већ на Загреб. Људе!
– Хајд’ не сери, Раифе!
Јој, како се и друг Јозо ’изражава’!
– А, вид’ и тебе – као тек сад Раиф видио оно женско крај Јозе.
– Морел’ Раифе бити да ме ниси ни видио? Поготово за Смају.
– Море, како не море! Вел’ка порција ћевапа и ја ни мукајет! Ним-заливен! Сам’ш и за овог малог морат, барем средњу.Ха?
– Ваља.
Ето. Ако Раиф буде ћутао, добиће ћевапе џаба! Научи Зоки да се и ћутањем нешто може добити. Ни слутио није колико ће му добро доћи што се нашао на овом мјесту и у ово вријеме.
– Биће то више од једне порције! Сам’ да знаш! – говорио је Раиф касније, кад су се разишли.
Тако ће и бити. Некад је ишао сам на ћевапе, некад слао дјецу. Трошио ту непланирану и неограничену „креду”. Једном ће и Зорана послати. Видио Зоки како то ферцера, па једног дана, кад је огладнио, он у радњу и с врата:
– Посл’о ме Раиф по ћевапе!
Добио је ћевапе, ништа није платио, али од тада пуца веза са Раифом! Истог дана дошао је Раиф лично у радњу, на своју порцију и сазнао да су ћевапи већ отишли, да ’прећерава’, ако мисли ’вако како је кренуо, па све да и Смајо сазна за оно из Загреба.
– Није поштено, Зоки! Мене си нашао мунтати! Мог’о си ти то на свој рачун тражити, а не моју „креду” дирати и мој образ блатити!
Зоки је издржао критику ћутке. Ћутао је и у школи, а код друга Јозе увијек добра оцјена. Умјесто једначина, друг Јозо је тражио да Зоки наброји све станице до Загреба. Ето, и географија може бити математика! Исплати се ћутати! Исплати се и путовати. Како када! Све зависи од оних годишњих доба.
У повратку из Загреба није било никакве дражи и љепоте. Зна се гдје идеш и шта те чека. Чека те сумрак. Могло се рећи да је Зоки чак и тужан. Испунио је своју жељу, био у Загребу или у Зоолошком врту, видио је што је хтио да види, али све сам. Раифово друштво и не рачуна. Дође му то као да се отишао купати на Уну, а тамо нигдје никога. Тада се сва Унска љепота умањи. Није то ‒ ОНО!
Још док су се возили према Дубици његове мисли о свим оним животињама све чешће су се прекидале сликом максимирског дјечака што је продавао челмаше, а он их звао – кокице.
Треба нешто смислити за ново доба…