Тубета приђе прозору трапајући сандалама изнутра тапацираним сукненим ритама, и седе у столицу за љуљање. У рано јутро бледа светлост је лагано плавила собу, а кад сунце одскочи од црквеног торња прозорска окна, чак и онај малени геометријски простор сачињен од рагастова и окреченог зидног оквира, букнуше руменилом. Трештави пламени ковитлац замути читав видик, па кратак поглед, којим је осмотрила двориште, учини да помисли како се преварила и како Ораније, који час раније, седећи на трупцу под брестом, босих ногу, ногавица смотаних до колена, ишчезава у локвицама растопљеног злата.
– Клепсидра у простору без времена, без песка, без шумова и тескобе протицања – говорила је себи. Била је зачуђена што постоји тај јаз, што су је без њене воље заробиле несхватљиве опсене и привиди. Тим пре што је знала да се радило о вечним константама.
Румен ишчиле тајанственом невидношћу под завесом светлуцавих цилиндричних кристала који су се, пуцањем светлећих чворишта, искрећи расипали. Беше то тренутак када је главу окренула крилу, шакама нежно погладила млечно беле листове својих ногу, протегнула мишице и зевнула кратко и меко, чак и не мислећи више на сопствене покрете нити на трептаву застрвеност које се стаклена окна нагло ослободише.
Собом заструја блештаво спокојство, нешто тако трајно расположиво да изазва представу о поузданости чула и она помисли како јемство поднева сличи обећању трајања, али само начас, јер је знала да је то тек измаглица мисли и да нека дубља коб као слатко и болно, нејасно осећање, влада и крстари просторима њене душе.
Свакога јутра, откако је последњи коњаник напустио Место, чекала је на том прозору века без времена или неког новог времена, преварног времена које ништа није прихватало и ништа није услишило.
И док је њен луди брат Ораније у хладу раскошне крошње певушио своје, омиљене песмице, присећала се младости, смелих зарицања, неустрашивих одлука, удаје, ратних похода, вољеног, љубави и вазда неутажене женске жеље. Присећала се и Краљице мајке, своје свекрве, чију су смрт поништили, претворили је у предмет зачараности и тиме учинили да највећа жена нације надживи мртве ствари, светиње и апстракције. Личило је то на безвременост, на престанак кретања, на магију над магијама, упркос компликованим законима које су признавале и наука и вера.
– Како год окренеш било је то време љубави – понављала је Тубета загледана у прозор века без времена.
Љубио не љубио остарит’ се мора,
Баш као Краљица, матора вештица
Као грофовија, као Место наше… – певушио је Ораније цупкајући.
Не може се рећи да је ико провалио Краљицу мајку! Нико није могао знати шта јој је било важније у животу. Љубав? Или смрт!? Додуше, и Тубета је била ужаснута спознајом да је (Краљица) старила и нестајала некако споро, као утвара, као утврда, као толике грађевине и вилајети који су били образац растакања и умирања.
Старећи, Место се све више претварало у камен и жбуку тако да је остајало све мање простора за ретке чемпресе и смокве. Чак и зрикавци, лоза и трава, беху протерани на стрме падине обрасле дивљом лавандом. Скупљало се и чврсло као костур старца. Рунили су му се испуцали залепи прошлости па се отпали леп котрљао све до жала, правећи на црвенкастом песку беле, чипкасте арабеске. Погубило је и све називе што му их наденуше бројни освајачи и сада се зове просто – Место… – написао је један путописац бавећи се историјом Краљевства Краљице мајке.
Долази коњица, коњаник се враћа,
Ратоват ил’ љубит питање је сад… – певушио је Ораније.
Та чудна песмица начас би је вратила у младост, у старо и изгубљено време. Доносила јој је слике опречних и чудних похода (кад су ратови личили на игру, а жеље за пустоловином и освајањем на смешне, дечје двојбе) па, неретко, и слике оних који се већ у пола пута врате потпуно излечени од изненадне чежње за лепим и непознатим јер осврћући се као да су осећали како остављају неку истоветну лепоту доле, под њима, и управо због тога, што је напуштају, спопада их жеља да јој се што пре врате!
Чекала је свог витеза и лагано тонула у сан. Уосталом, и вече се спуштало, слој по слој, док бисерна светлост надире право у собу испуњену шумовима које прате покрети неког несавладивог нестрпљења и жудње, баш онакви какви и треба да буду кад су двоје сами, кад на сцену ступа опчињеност и готово болна чежња да упркос толикој, неутаженој љубави једно другом учине неко зло, нешто свирепо, нешто што досад никоме није пало на памет, или само она луда идеја да у једном једином трену искрености, без премишљања, и умру за ту љубав. Дакако, то се и дешава јер се сан постарао да сви услови буду испуњени и нема разлога да се не одигра лудост. Од пољупца им се распукоше вилице а потом и чауре (стадијум лутке је предуго трајао), остају наги, и док лимфа живота опасно цури из њихових рањивих, тек ослобођених тела, сусрећу им се погледи – тренутак одлуке да уђу једно у друго, да се сједине и тако сједињени умру.
Напољу, под месечином, Ораније је тихо брундао неку чежњиву песмицу о женском срцу.