СА СВАКИМ КОРАКОМ
са сваким кораком рана сине,
удаљеног дима пиштави жар –
и са сваким кораком час се расплине,
час твоје удаљености, грозан, добар.
и сиви ноћни часовник броји,
жуто тоне туга једне поштеде,
и недостаје ми у даљинама твојим
примање, оно од пра-награде
од које живи стари шум онај
с вечери у сикоморама;
од које се тресе крути лежај
спавача у шаптавим мочварама.
и са сваким кораком птице бјеже,
ступања према теби се боје,
и са сваким ударом гријеси се множе
од којих се кретње састоје.
ИЗГЛЕД
Стартује већином с великим надањем
Живот богат, смислен, свуд код куће;
Ти отворено осјећаш и видиш стање
И заљубљен си у могуће.
Брзо се пробијаш, даш импулс нови
Свјетској збрци, дахови ти надмени –
Ал не успијеш, ушуњају се снови,
Неугодно каљугом испуњени.
Љубав се копрца у полусивој зони,
На крају нестане чак и љубави;
У оној клопци сам собом звониш,
И лочеш без двије чисте у глави.
Тјеши те: неко вријеме умјетности,
Наслађује те: нека зеленила мрља –
Уз то иде старост што те жалости
И журно те у гроб откотрља.
РАЈ И ДЕМОН
Демон брекће, даље се размеће,
Ношен морем што се пјенуша;
Талас фркће, оплата лијеће –
Пуца око нас то мјесто душâ.
Не сумњаш шта несрећа вуче,
Док уживаш дјелајућ, слијепче! –
Вани море о гребење туче,
Бјесни усуд, котрља се и тече.
Разбијена воденим зидовима
Мјестâ која небо створи;
Потресен обалским лешевима,
Зов се мртвог дјетета ори.
МЈЕСЕЧЕВА БАШТЕНСКА ПЈЕСМА
Настављамо пут, мами нас залеђе,
у даљину се наших снова броди:
Ми смо: ућуткани, плаво звијежђе
Окреће се у лањског снијега води.
Булбул се и ноћни цврчак гласе,
И велики славуји цвркућу гласно –
Мјесец излази и: огледа се
У бљештању твоје коже, јасно.
На води боје које се жаре,
Мамиш ме у црно – њежна ти чарка;
Бркати се шарани ваљају сред баре,
И буку прави птица наочарка.
СОНАР
Тражим те, одавно ти опростих све,
Њушим те, готово си већ моја;
Не треба сад више да бјежиш од мене –
Ја те опажам: бјесни крв твоја.
Лоцирам те, увијек те могу наћи,
Видим те, чујем, осјећам већ језу;
Не можеш ти више мени измаћи:
На трагу сам ти, буди на опрезу.
На сваком те пропланку видим,
Маскираш се по рупама, у папрати;
У сваком те правцу слиједим:
Чуваш се, но мој те поглед прати.
Хватам те, ја ти у карте гледам,
Ти знаш да нећеш ми умаћи више;
Да ускоро ме издаш, то не дам –
Ја те опажам, миришем, дишем.
ПОГЛЕД СА ПЛАТФОРМЕ
Овдје тек, каже се, човјек се упознаје,
У погледу преко ове врсте земног круга – за
Који једва да неко зна; шта се мијења, чим
Сандуци препродаваца и накупаца
Дођу и разузуре се на томе што се
Одавно сматра безвриједном робом,
Дрангулијама. Горе гдје се ми налазимо,
С птичјим погледом на апаратуре
Склопа, који смо ми, точкићи у томе, тек
Сад схватам, а ти то фотографишеш,
Како се чудим над грудобраном:
Откад волим овај град, неосновано, и
Шта из њега израста – докле је, питам
Се, то трајало? Гдје сам ја био?
Препјевао са њемачког: Стеван Тонтић
Објаву омогућило Удружење књижевника РС.