ПОЈАМ КРИТИКЕ
од чекића који откива до чекића који закива
(одломак)
Много је критика испунило последња три века развоја људског духа. Од Кантове три критике, исте се умножавају геометријском прогресијом. У XXI веку су, жустрије него икада, критике упућене религији, филозофији, па чак и уметности – мада врло често те критике представљају врсту игнорантског и омаловажавајућег става. На шта мислим? Најпопуларније су, ако се уопште и читају, књиге блогерки које продају јефтине рецепте за срећан живот и патетичне приче о индивидуалној слободи. Уметност је ангажована, али не више као пројекција идеја, већ као забава за масе. Наведени феномени су само сликовити приказ садашње ситуације унутар знања које дефинише наш однос према стварности знања у традицији мишљења. Али, о овоме је много пута много тога речено. Бесконачна јадиковка над неоспорном чињеницом да је култура, под шапом неолибералног капитализма, у стрмоглавом регресу, нахранила би Ничеову филозофску сујету. Из луднице би нам послао само један осмех.
Треба сагледати двострукост парадокса критике. С једне стране, поставља се питање о критици која оправдава и брани садашњи ексклузивитет науке као једине дисциплине људског духа која има право на истину, и, са друге стране, видети да ли критика данас, коју данас упућују религија, филозофија и уметност у покушају да промене и/или уздрмају концепт или куновски речено парадигму садашњице, уопште има смисао?
На снази је још увек просветитељски мит о сталном прогресу људског знања. Он се није изгубио у неолибералној прагматичној концепцији практичне користи као једине вредности. Мутирао је у позитивизму и прагматизму, и преживео. Читава филозофско-научна заједница махом верује у овај аксиом. Ипак, да ли на делу имамо прогрес? Технолошки напредак је свакако присутан. Сама идеја технологије, тј. технике, разобличена је већ код Хајдегера и критичке школе. Техника која узраста на математичком појму истине представља оправдање и аргумент вере у рационално сазнање као једино сазнање истине, и тренутно чини брану прирасту спознаје, откривању истине. Штавише, може да успори – ако не и заустави – и сам развој науке, нарочито у данашње време када је капитал – а самим тим и интерес за профитом – оно што покреће научна истраживања. Другачије речено, потпуно валидно питање над којим треба да се запитају људи од науке и духа јесте: Да ли је наука постала слушкиња технике, тј. слушкиња капитала? Што се тиче самог прогреса, ситуација указује да се он преокренуо у регрес или у својеврсно понављање. Сама идеја спирале као понављајућег прогреса у филозофији је већ позната. Сама филозофија, са својих преко 2500 година развоја, управо указује на управо такву структуру. У различита времена људски дух маркира суштинска питања – онтолошка, епистемолошка или пак етичка. У оквиру једне културе једног времена, обично се долази до старих решења која су изнова изнета на видело и најчешће унапређена новим доказима и ставовима. У том смислу, спирални развој историје као напредак хуманитета јесте својеврсни прогрес, али просветитељска идеја прогреса, која је присутна и код Канта, Фихтеа, Хегела, Маркса, позитивизма и прагматизма, подразумева праволинијски развој, својеврсно квантитативно увећање знања и слободе, што који нас воде ка остварењу идеалитета хуманитета. Ставови Ничеа, Шопенхауера, Хајдегера, Адорна и читаве плејаде мислилаца ХХ века разобличавају ову идеју прогреса као лаж, као обману разума. Тако се прогрес као регрес – оксиморон историјског развоја западне европске цивилизације – показује као неусклађеност филозофске теорије са историјским развојем друштва, јер, уколико као теоријски подстој узмемо исходиште просветитељства, Фихтеа, Хегела, позитивизма и др. видимо да су идеје – које су смисао прогреса виделе у задобијању спознаје, образовању, увећању слободе и откривању истине – у стварности произвеле управо супротне резултате.
Оно што је данас остало од теоријске спознаје јесте у домену астро-физике, квантне механике и математике. Филозофија је постала – у свом аналитичком руху – гора слушкиња, и то науке, више него ли што је то икада била у средњем веку, као слушкиња теологије на западу. Питање је, да ли онда заиста постоји споменути регрес, или имамо само још једно понављање, само али у оквиру других дисциплина? Понављање историјских периода у којима долази до хипокризије и кризе опште парадигме – па самим тим и до потребе за променом – није новост и јесте оно што нам се догађа на крају ХХ и почетком XXI века. Свако ново понављање је у историји била основа за успостављање новог система вредности, за нова решења – како у пракси, тако и на пољу етике и политике. То је оно што би требало да нас очекује у наредном периоду, уколико је ипак присутан спирални развој историје. У тим моментима промене парадигме, филозофија игра кључну улогу. Самим тим, показује се да идеје Маркса, егзистенцијалиста и савремених филозофа нису одиграле улогу замајца историјског развоја. Према томе, десио се својеврсни лом унутар историјског развоја. Просветитељска идеја је променила сам начин развоја историје, или, боље речено, зауставила га у једном лимбу, где филозофско мишљење не може да покрене нову промену стварности. Поставља се, онда, питање улоге филозофије у том лимбу присутности хипокризије и општег културног регреса, уколико иста није у стању да покрене промену стварности? Пошто су теоријска питања о природи и универзуму прешла у област науке, шта остаје филозофији? Да ли коначно, старачки, са аналитичким штапом логике треба да прихвати своју улогу старице који логичким анализама помаже млађој сестри науци и помири се са својом улогом слушкиње? Оно што се најчешће истиче, јесте могућност критике као суштинске одлике филозофије у свим временима. Да ли филозофска критика ипак може да разобручи лимбо у којем се учаурио савремени човек?
Александар Турукало (1976, Нови Сад) је професор филозофије, џез музичар и предсједник удружења Ковачи културе.