*
Први пут сам пожелио да некога претворим у камен у другом разреду основне школе. Из подеране крпице сјећања, што се као сумаглица покаткад провуче између сивих облака стварности, једна нит се пара из илиџанске улице Мухамеда Мехмедбашића, из кошмара моје прве туче.
Истопљен пламеном сазнавања правог значења чињенице да сам остао без оца, притиснут мајчиним грчем да она, сестра и ја уопште нећемо моћи да преживимо, преполовљен несигурношћу коју је донијело пресељење с Кошевског брда на Илиџу, прерано сам почео да одрастам. Лутао сам мрачним ходницима новог живота, незадовољан свим и свачим, а понајвише страшном чињеницом да ми је умро отац; и то ме је сазнање – како сам тада мислио – обиљежило за цио живот.
ЗАКЉУЧАНА ДУША
Вијести се споро котрљају од Бјелогораца према Сарајеву. Приче које се као овчија вуна међу прстима бабе Љубице упредају у легенду, у Дејанли Османбегову стижу као коначна истина; иако одозго, с обронака Романије крећу као нагађања, или тек обичне гласине. „Дјед Милош закључао Мркоњину душу у трап, и сад свако мало кô иде по кромпир и лук, па остане по пȏ сата закључан у мраку”, увукла се у наш мали стан у Дејанли Османбеговој готова истина, саткана од танких нити трачева рођених из дебеле беспослице. Али, ни истина, ваљда не би била истина када је неко не би ухватио за гушу, оборио на земљу и згазио.
„Па, то село стварно није нормално! Шта им је Милош скривио кад га мећу у сваку изокренуту причу? Још ће од старог направити неког чудака, мушку вјештицу, чудовиште”, љутито је одрезао мој отац када је чуо причу о закључаној души. Све више га је нервирала та голема сеоска причаоница, која је производила разноразне фантазије, гдје редовно главни лик бива покојни ђед Милош. Сутрадан, када ме је повео у Бјелогорце, озбиљно ми је скренуо пажњу да не обраћам пажњу на те сеоске лудорије: „Беспослени, па будалешу преко мјере. Него, ти их немој ни слушати. Нека ти на једно уво уђе, а на друго одмах изађе”, рекао ми је отац.
Ипак, бујици бјелогорачких прича ниси се могао одупријети тек тако. Цијела ствар ми је постала сумњива када сам схватио да дјед заиста никоме не даје кључ од трапа.
„Бȃбо, ја данас мислила кромпирушу за ручак”, рекла би стрина Јока; а Милош би – након што испуши цигарету – без ријечи одлазио до трапа. Враћао би се након извјесног времена са кантом кромпира и покојом главицом лука.
„Бáбо кô да има мјеру од тевсија. До трапа израчуна колʼко ће чељади бити за синијом и у кромпир донесе онолʼко колʼко треба за пите. Никад ми не остане ниједан, алʼ ми и не зафали”, казивала је стрина, послије, кад Милоша не би било код куће.
Никада није спомињала кључ од трапа и никада се није жалила што она нема тамо приступ. Ни остали укућани нису примјећивали Милошеве честе боравке у трапу. А можда бих и ја заборавио причу о трапу, да једног дана у кућу није бануо усплахирени амиџа Димшо: „Ама, људи, ја вам говорим да је он закључô Мркоњину душу у трап. Ево, сад пролазим онʼда и лијепо чујем неко стругање, кô кад би Милош на кољенима прешô трипут од зида до зида. Онда сам, очију ми, чуо како виче: Не чините, што ја учиних”, брслао је Димшо. Ми дјеца смо разрогачених очију зурили у њега, а стрина Јока се правила да га није ни видјела. Баба Љубица је смакла наочаре с носа:
„Јоко, наспидер Димши једну ракију. И наспи и Сиједом једну, ево саʼ ће он; само што није”, рекла је тоном који је свима у кући јасно ставио до знања да је свака даља расправа немогућа.
Преузето из Бокатиног дијака #5