Извођач жељезничких радова. Спретан и уман, поприлично интелигентан. Добро је зарађивао. Оболио од прогресивне парализе, сишао с ума. А онда је из њега извирила дивља, преварантска, крвожедна Русија.
Читају му новине. Московски педагошки конгрес посјетила су два енглеска педагога.
− Причекајте, све ја то знам, сад ћу вам рећи. Чим су стигли, одмах су их позвали у полицију и… ишибали. Како се не би правили важним. Затим су их на конгрес довезли. „Сједите, молим вас!“ − „Не, знате… Ми ћемо стајати!“ – „Не устручавајте се!“ … Дошли смо због телефона − дозволите!“ − „Изволите!“ − „Дајте ми генерала-губернатора“ – „Шта?! Ишибали?“ Одмах је телефонирао у полицијску станицу. „Додајте од мене још четрдесет шиба!”
На станици сједи, пије пиво. Прилази господину, љубазно насмијан!
− Ви и ја смо се већ срели, чини ми се.
− Како да не! Заједно смо у Чељабинску ишли у похару. Ја сам вас одмах препознао. (Господин је устукнуо, а овај га је пратио у стопу.) Сједили смо у апсани због зидних сатова које смо украли… Добро се сјећам, били су то зидни сатови…
Читао је „Ново вријеме“, памтио имена, и преправљао догађаје на најфантастичнији начин. Крајем деведесетих година Русија је заузела кинеску луку Порт-Артур.
Иван Иванович је причао:
Саљизб-Јури није знао за то и послао је из Енглеске Камбона да преузме власт. Стигао је. У сусрет му је дошао адмирал Скридлов. „Шта желите?“ − „Видите, ево… Порт-Артур… Ми смо дошли…” „Ах, ви дошли…?” Тр-рес! „Ох, то боли.“ – „Боли? Зато и ударам, да буде болно…“ Тр-рес! „Ево га, видите, са ваше стране: Веј-хај-веј! А ово је наше!“ – „Извините, молимо вас, нисмо знали. Опростите!“ − „Довиђења!“ Скридлов је погледао. „Хајде, мали, напуни ми пиштољ.” Бродови су потонули. Саљизб-Јури у Лондону је чекао, забринут. Телеграм из Порт-Артура: „Стигли? Саљизб-Јури.“ – „Били су овдје… неки! Скридлов.“ „Гдје су пак они? Саљизб-Јури“ – Потопљени. Скридлов“. И кикотао се побједнички.
Његов сестрић је завршио за доктора на Московском универзитету. Сестра Ивана Ивановича донијела као тријумф синовљеву диплому. Иван Иванович је погледао и одмах је изјавио:
− Та диплома је фалсификована. Борис ју је сам написао.
− Шта то причаш? Како фалсификована? Видиш ли потпис: „Декан медицинског факултета, Д. Зернов“.
− Знам га, то је поштар са пијаце Смоленск.
− Видиш ли и друге потписе, професор Остроумов, професор Шервинскиј…
− Доста. Отиђи у Б. Ц. распитај се у винском државном складишту. То је све… чувар складишта. Борка су за ту диплому ишибали у полицијској станици Хамовничево.
− Како ишибали? Прије свега, немају права да га шибају. Он је племић, закон забрањује.
− Ништа није забрањено законом. Нема таквог закона.
− Ја ћу ти пронаћи и показати: има посебан чланак…
− Доста. Ево по том посебном чланку су га и ишибали.
Превела са руског:
Миланка Марић