III
Бистри Пого њушкао је дрхтавим ноздрвама и лажним кожним чизмама утонулим у пијесак. Плажа Католике била је потпуно пуста, попут „јесење боли“, налик Холокаусту, лишена сваког облика живота. И Пого је имао своју „јесењу бол“ иако није знао да се то тако зове.
Погова „јесења бол“ била је нека врста хипнотичког немира који га је приморао да својим жутим таксијем напусти Милано и дође на Католику.
Откако се завршило љето, виспрени Пого је три пута без разлога приморао случајног путника платишу да изиђе из таксија прије него што се вожња завршила. Путник, један за све и никад сви за једног, протестовао је:
− Али, ја морам да идем у улицу Мелци дʼЕрил.
− Излази ван из ових стопа.
Погов необавезан одговор у ком су егзистирали тонови божије заповијести и обичне пријетње, увјерио би претходно превртљивог путника, био он адвокат или курва, да напусти жути такси препуштајући Пога сопственој судбини. У том тренутку Пого је запичио ауто-путем, повучен мелодијом сирена. Али ван сезоне на Католики више није било сирена. Није било чак ни Силване, дежурне мустре за јебачину. Хотели, барови, ресторани били су, у већини случајева, затворени. Тако да је Погу преостало још само да тумара ривом, ослушкује и њушка тихе поруке као пас тартуфар.
Виспрени Пого поново се вратио у аутомобил и одјурио до најближег одмаралишта на ауто-путу како би могао да попије с једним и посвађа с неким другим. Укратко, да се врати својим навикама, претварајући се да је заборавио тајну коју су му море, вјетар или можда галебов леш открили. Чудан човјек, Пого.
Умјерен алкохолизам и одређене фиксације учинили су да се површном посматрачу прикаже попут неког чудног тридесетогодишњака, господара и власника свог таксија као и сопственог живота. Карактер. Роршахова мрља.
Онда је изненада, у току лежерног разговора, оно што се чинило живописно, фолклорно, постало узнемирујуће, а Пого је из неког мистериозног скровишта, из неког штека стеченог знања, можда у неком претходном животу, помијешао Арква Петрарку на Еуганејским брдима, са Арка Тагом у ланцу Кунлуна гдје се налази Улуг Мустаг са својих 7.723 метра висине. Његови саговорници били су запрепашћени тиме што је Пого знао сва имена миланских улица, добро, то је било оправдано импровизованом улогом таксисте, али што је Пого међу чињенице којима влада уврстио неочекиване, врло детаљне информације о планинским вијенцима западне Кине, о великим сисарима, о обради стакла, о декаподним раковима, о Ранџит Сингу, о пенџабском лаву, бојио је мистерију мистеријом.
Пого је био старомодан тип. Можда је одувијек и био. И могао је бити опасан попут неког посрнулог Лавкрафтовог створења. Погов клијент који му је тражио: − Требало би ме одвести у Премадио… То је дио… − одмах се зачуо одговор: − општине Валдидентро. Ту се налази хидроелектрана која има, ако се не варам, снагу од 144 мегавата.
− То је изненађујуће. Како то знате?
− Неке моје глупости. Јебени сам Деда Мраз.
*
Тог дана на Католики, Пого је нешто нањушио. Звијер у њему задрхта. Није било хладно. Била је то „јесења бол“ у проласку. Пого је игнорисао Каролијево признање из „Бијелог медвједа“. Није знао гдје се налази Луси двадесет двије године од нестанка. Није чак ни знао за Лусино постојање.
И никада није ни видио ни упознао Ники, Карнеову патолошку лажљивицу. Али, за разлику од Карнеа, Каролија и Лазара Сентандрее, да ју је угледао макар на секунд, у лету, не би је описао незналачком апроксимацијом својих пријатеља као праисторијску птицу, већ би препознао у њој женку археоптерикса необичне величине. И још много тога. Да је Пого био упознат са причом о Лазаровој затвореници и њеној рођаки Леони, његова језа би се преселила у најдубље предјеле душе. Од свега овога, Пого нешто схвати и најежена кожа постаде непробојна медвјеђа.
Жути такси, несвјестан ограничења брзине са возачем несвјесним сопствених граница, јурио је ка Милану.
*
Тако сам упознао Леону. Сусрет је био најављен несрећом са дупетом и заточеништвом њене рођаке. Био сам спреман на најбоље, јер најгора од њих сигурно није могла бити.
Пошто сам јој прослиједио кући необично послушну рођаку, позвао сам је на вечеру. Очекивао сам објашњења, наравно, али изнад свега очекивао сам њу.
Није то био први пут да неки глас, који сам чуо игром случаја, постане стварна особа у мом животу. Очекивао сам да ће Леона бити другачија, наравно, али не толико другачија.
Чекала ме у једном барићу, ушушканом у једној уличици.
Одмах из израза „барић” и „уличица” могао сам да замислим Леонину дјетињасту страну. Али Леона није изгледала инфантилно стиснута у мајичицу црне хаљинице. Хаљиница, мајичица, барић, уличица. Леона је користила деминутиве да би изгледала суперлативно.
Није била лијепа, али није жељела да то призна, а тиме што то није сама себи признавала, није дозвољавала ни другима да то признају.
Слап црвене косе, усташца (усташца, уличица, барић, хаљиница, мајичица) у облику срца и лијеп нос као кромпир. Кромпир, не кромпирић. Двије машалах ноге.
Два дебла прекривена свилом. Без грудњака и са двије препотентне брадавице налик поклопцима наливпера. Очи су биле огромне. Увијек разрогачене. Жељела је да буде провокативна а умјесто тога изгледала је забрињавајуће. Покушао сам да прикријем разочарење. Али, Леона није прихватала разочарења. Конобар ми намигну. Леона га погледа. Упечатљиво. Онда је прешла језиком преко усана.
Предосјећајући ток вечери, волио бих да сам отишао, али Леона је наручила бијело вино за обоје.
− Гдје ме водиш на вечеру?
− Заиста бих волио прво да знам нешто више о твојој рођаки.
− А шта желиш да знаш? То је једна поремећена личност. Не може да поднесе чињеницу да није лијепа као ја. − Леона је тако додјељивала минусе Ники као лажљивици: њена рођака је била кудикамо љепша од ње. Једино заједничко су имале проширене зјенице. – Можда си примијетио да моја рођака пати од комплекса ниже вриједности. – Конобар је, у нади да ће остати непримијећен, тутнуо Леони некакав папирић.
− Леона, одлазим − рекао сам.
− Зашто? − зарежала је.
− Не свиђа ми се бијело вино, не свиђа ми се ово мјесто, не свиђа ми се конобар, а изнад свега не свиђаш ми се ти.
Леона је имала црвени лак на ноктима. Веома дугим. Примијетио сам их, док их је као стријеле усмјеравала ка мом образу. То мора да је била породична навика. Заврнуо сам канџасту руку и ошамарио Леону. Конобар је појурио: Свети Георгије који спасава аждају. Био је мајушан као и његов локал. Батица у барићу, барић у хаусторићу. Малчице сам га опаучио руком и освојио излаз.
− Збогом, Леона.
− Довиђења − рече она.
Не питајте ме зашто сам почео да излазим са Леоном. Не знам. Дан касније, наравно, нисам очекивао да ће ме звати. Међутим, позвала ме је телефоном и питала као да се ништа није десило:
− Гдје ме водиш вечерас?
− Кад да дођем по тебе? – успио сам да одговорим.
Откад су ми одузели дозволу, ишао сам таксијем или пјешице. Пого и његов такси били су у Католики па сам запјешачио ка Леониној јазбини. Елегантно здање с почетка шездесетих, у улици Густава Модене. Онај тип кућа за које ти се чини да си их, изгледа, већ видио, са оним интерфонима на које си, може бити, већ звонио.
− Како ми стоји? − упитала ме је Леона алудирајући на хаљину готово идентичну оној од претходне вечери.
− Изгледа ми познато.
− Тачно. Само сам хтјела да те тестирам. Јеси ли примијетио како ми је припијена? − Био сам изнервиран због ње и због самог себе што сам био тамо.
− Јеси ли промијенила гаће?
− Хоћеш да их видиш?
− Пусти то.
Те вечери сам открио да је Леона била социолог, али социолог-нимфоманка. Прилично је нормално да се социолози друже, али Леона је прелазила границу. Ниси могао да је оставиш саму пет минута, да одеш до тоалета како би претворио пиво у мокраћу, а да је не нађеш са вапијућим очима упртим у јаја напаљеног незнанца. Ако се пишање продужавало, Леона је успијевала да размијени број телефона са привременим сусједом. Шетајући с њом, свако мало био бих заустављен оним: − Стани. Јеси ли видио како ме погледао онај тамо? И ти нећеш ништа учинити?
Ништа изузев бијелог вина нисмо конзумирали. Леона, пошто је промуклим гласом рекла: „Реци ми да ме желиш”, на препуном тргу Дуомо, међу силним голубовима, јапанским туристима и Сенегалцима који су продавали ситнице на црно, жељна је заронила у погледе гомиле. Није жељела да води љубав. Али да буде пожељна, то да. Једном, када је имала жељу – повјерила ми се – да се препустила пасивној пенетрацији, склањајући се у фригидност која ју је чинила дјевицом и непропусном за прави, гумени или керамички фалус.
Једног поподнева позвала ме је код себе на чај. Није ме било брига ни за чај, ни за њу, али отишао сам тамо. Зашто? „Бах.” Али „бах” је био разлог зашто се Моника, моја другарица хостеса, убила.
На интерфон се јавила кућна помоћница: − Леона је заузета.
− Отиђите да је питате да ли могу да се попнем на тренутак.
Очекивао сам. Нисам имао шта да радим. Заборавио сам Каролијеву „јесењу бол”, заборавио сам Никине старе лажи. Нисам ни Пога а ни Карнеа видио данима.
Нисам ишао на аудиције, нити писао приче. Једноставно сам превише био окупиран покушајима како да разумијем Леону. Нисам био заљубљен. Све у свему, није ми се чак ни свиђала. И онда, зашто „бах“? Можда зато што је била чудна. Као Пого, као Карне, као Кароли, као моја баба, као Ники, као ја. Попут психолога чији сам посљедњи термин пропустио без икаквог оправдања.
Служавка се огласи на интерфон: − Леона каже да се можете попети.
Врата су била отворена. Служавка, једна жућкаста Филипинка, говорећи поцрвени: − Леона је тамо.
„Тамо“ је представљало собу у којој је Леона, потпуно гола, лежала на каучу залијељених очију за џиновско платно на којем се одигравао боксерски меч. Нисам обраћао пажњу на боксере. Усмјерио сам поглед на моју бившу затвореницу, њену рођаку, која је такође била нага, спуштена са скривеном карлицом ка тепиху и снено лакирала Леонине ножне нокте.
Било је нечег одвратног; то јест, још горе: у објема је било нешто мртво.
Ријешити се Леоне било је лакше него што се очекивало. Било је неочекивано. Неочекивано је веома лако. Као лак момак који ти се препушта без најаве и без бриге о посљедицама. Као авион који пада, као љубав на први поглед, као авион који пада на двоје који су се управо заљубили на први поглед.
Напуштајући Леонин вјештачки рај, кренуо сам према центру гдје је неколико преосталих биоскопа, оних који су се одупирали телевизији, били заштићени као историјски споменици. Из биоскопа су се ројили парови, самци, групе погођене сопственом вегетацијом. Након сат и по времена великог платна, нашли су се на улици да оцрњују спектакл, ништавило освјетљено неонкама.
− Јеси ли видио то? Види, неко кога је погодио метак још увијек скаче као цврчак.
− Мени кажеш? − Тај од тих (најаристократскији од свих) огрнут дуксом као плаштом, погледао је мене па онда у своју групу другова.
− Да, говорим баш теби, глупане. Шта ти знаш који курац и ове јебене батице какав је осјећај бити погођен? Није реалистично? Може бити да није теби реалистично. Али, реци, чини ли ти се реалност реалном? Не читаш новине, сероњо! Да не познајеш двије дјевојке које станују у улици Густава Модене?
− Пијан је − рекао је показујући ми прстом дјевојку ружну попут врлине.
− Не овог пута, шкрофуло. Не још. Али планирам да то поправим што је прије могуће. Ако не волите биоскоп, ако не разумијете игру, зашто идете тамо? − Шкрофулино друштво се окуражи.
− Хеј ти, умјерени… – Ох, коначно један емпиријски тип: онај који жели да искуси какав је осјећај након три метка. Шеталиште Виторио Емануеле преобразило се, из ведра неба, у двориште. Е, ово је била представа. Да сам имао пиштољ, пуцао бих три пута у свог противника како бих показао да се може преживјети.
− Преживљавају скоро сви, осим вас самих. – Публика је била све бројнија и бројнија. Представа је била бесплатна. Прије него што је полиција стигла, пресјекао сам гомилу, пресјекао конопац, пресјекао, оштар као бијес, све оно што је требало посјећи и кренуо кући. Тада сам, у улици Магента, с презиром према опасности, ушао у неки авангардни биоскоп.
Моја мајка би се морала вратити за пар дана.
Јесен, која је тек започела, већ је била хладна. Новине су најавиле да ће надолазећа зима бити нарочито оштра. Оштра. Мах. Новине нису имале осјећај за смисао. Било би довољно написати како ће будућа зима бити посебна зима. И умјесто тога строго су се држали зиме као да је цијена. Строго: цијена зиме. Идеалан слоган за рекламирање капута, корективног стезника или пениса у ставу мирно.
Превела са италијанског:
Александра Кецман