Неки дани су сунчани. Неки дани, опет, кишни. А негдје низ пут се смјести живот олован као фебруарско небо. Закључа ти чврсто снове уз гвоздену земљу и изазива те да се противиш. За тако кратак мјесец он захтијева велику путарину.
Група научника је једном извршила експеримент са бувама. Узели су пола туцета најсвјетлијих и најживљих, ставили их у теглу и затворили поклопцем. Неколико дана су те буве скоро непрестано скакале. Након неког времена због бола, умора, или и једног и другог, престале су скакати толико високо. Граница им је било мјесто високо двије трећине стакла те тегле. Чак и након што им је скинут поклопац и након што су могле скакати на коју висину желе, оне су настављале скакати до висине која је доста испод њихових могућности.
Можда сам сада драматичан, али ако се то тромо фебруарско небо икад разбистри питам се колико високо могу скочити.
О оваквим стварима размишљате док лежите у туђем кревету поред туђег а познатог тијела, слушајући полуледену кишу како удара по клупицама хотелског прозора.
Или је бар тако у мом случају.
„ОК. Ја сам за.” То је то што је рекла. Једноставно написано на савршеном екрану апликације за ћаскање. Чак и сада то изврћем у мислима да бих се убиједио да је то све вријеме њена идеја али не могу направити тај скок. Знак истрошености. Ово је било право вријеме за напад у овако рањивом тренутку. Ово сам ја при свом најбољем рачунању.
Одувијек смо пријатељи. Говорили смо једно другом тајне у повјерењу. Шалили се са нашим животима. Био сам прежаљен у тренуцима умно исцрпљујуће монотоније и апатије које испуњавају толико сати било које дуге везе. Узимала ме здраво за готово. Мислио сам да сам јој досадио или је разочарао на неки начин. Морам ићи, дјеца вриште. И моја, чујемо се. Повремени савјет. Смијех најчешће ношен као маска. Флерт. Наговјештај. Било шта да разбије монотонију.
„’Ајде да побјегнемо преко викенда. Или једне сриједе. Да, сриједа је боља. Можемо се претварати да је пословни састанак или тако нешто. Онда ће бити увјерљивије. Шта мислиш да пријавиш пријетњу бомбом мојој канцеларији? Ускочићу у аутомобил истог тренутка…”
Све у забави. Увијек испод жита. Досадна, сива нит од можда.
Осјећати њену кожу уз своју је тако добро. Желим да отвори очи и да се насмије. Желим да настави спавати. Бојим се да ће се пробудити те да ће наше усне поново срести и избезумљено, дрхтаво истраживати наши језици и тијела – угођај од синоћ биће замијењен нечим небитним и површним. Нечим вриједним кајања. Тако да ја, парализован и уплашен, лежим ту, и дозвољавам да ми живот пролази.
Група научника је утврдила да се деведесет посто ствари због којих се бринемо никад ни не догоде. Дакле, ако у просјеку потрошите пола сата дневно бринући се о стварима и ако не живите живот пуним плућима, изгубили бисте цијелу годину бринући се о стварима које се никад нису догодиле. Један и по посто свог живота проведеног у изгубљеној бризи. Нисам сигуран да је то иста група научника која је радила експеримент са бувама, али претпостављам да то није вриједно бриге.
*
„Нисам мислио да ћеш доћи.”
„Ја…”
„Шта?”
„Ја… заборави. Само сам мислио да ћу ја бити тај који ће то изговорити.” Лице ми гори али не могу зауставити ријечи које се просипају као ни слатко-горки укус могућности и кајања који ми је преплавио грло. „Заправо нисам мислио да ћу икоме ишта рећи. Осим ако не рачунаш конобара и мој покушај да га наговорим да ме остави у мојој биједи или менаџера и моје покушаје да добијем поврат новца за собу или…”
Насмијешила се. Усиљен или прави, какогод, био је предиван. „Немој бити блесав. Рекла сам да ћу бити овдје.”
Загрлио сам је јер нисам вјеровао себи довољно да бих причао. Прсти ми се трзају о њена леђа док ми адреналин бубња кроз вене. Предуго је држим. Покушавам да ми непријатност и сумња отпадну са костију. Одвојила се од мене и обавила својима моје руке. „Хајдемо на пиће.”
*
Њено тијело се окренуло према мени, збила се у мене. Питам се да ли сања о неком другом мјесту. Можда је њена подсвијест увјерена да је она у свом уобичајеном кревету поред уобичајеног тијела у свом уобичајеном животу и држи је у дубоком сну. Без обзира који то разлог био, надам се да ће илузија потрајати још неко вријеме.
Не желим више да размишљам о било каквим научницима, иако сам сигуран да би ми могли рећи да у седамдесет и шест посто случајева човјека неће пробудити туђи откуцаји срца и да без обзира колико се концентришем дневна свјетлост ће се на крају увући у нашу собу, спаљујући снове попут магле и паре. Тако да ја настављам да лежим ту, једва дишем, покушавам и не успијевам савити ток времена и стварности пуком вољом.
У једном тренутутку су ми се очи затвориле, а када су се поново отвориле дан нас је пронашао. У мислима проналазим низ ријечи али не налазим ништа вриједно. Ускоро ће се пробудити и онда ће нестати. Овај пут на дуже вријеме. Разговараћемо поново али ће бити другачије. Разблажено. Саосјећамо се једно са другим док надокнађујемо са својим партнерима у нашим одвојеним животима, али није то исто. Тежина немогућег ће нас самљети. Сваки дан ће бити мало мањи од оног који му је претходио и тако ће бити док не остане ништа што нас веже. Док ме на крају фебруар не смрви у свом сивом длану.
„Ћао.”
„Ћао.”
„Можемо ли још мало остати? Овдје је тако лијепо.”
Нисам ништа одговорио. Повукао сам покривач. Загрлио је.
Можда је прољеће напокон стигло.
Превео са енглеског: Предраг Коцељ