Међу великим именима свјетске књижевности на нашим просторима, на нашем говорном подручју име шпанског пјесника, прозаисте, филозофа Мигела де Унамуна скоро да је изгубило своје заслужено мјесто. Плод Унамунове мисли, студија о Дон Кихоту – „Живот Дон Кихота и Санча“ објављена је код нас, већ давне, 1969. године у издању београдске „Културе“. Ову Унамунову рефлексију о Сервантесовом дјелу већ као да је прекрио вео заборава. Предговор поменутом београдском издању написао је Сретен Марић, књигу је превео Гојко Вртунић, док се као уредник потписао Радоња Вешовић.
Унамуновом слову у овом издању претходи садржајан, надахнут предговор Марића. Предговор отвара Унамуново дјело, подсјећа нас на име и значење Дон Кихотово. Дон Кихотов лик узима се као израз разилажења с епохом у којој се витешки позив поистовјећивао с врлином човјеку прирођеној. Дон Кихот пориче претходно виђење витештва и, у исто вријеме, оставља у животу витешки позив кроз витешко дјело. Алонсо Кихано, будући славни витез од Манче, сам себе ствара и сам себе потврђује. Дон Кихот нема своју прошлост, историју. Алонса Кихана пориче Дон Кихот, витез загледан у будућност… Како истиче Унамуно, о Кихану ништа не знамо, о његовом дјетињству и младом добу нема помена. Алонсо Кихано, неугледни Хидалго, преображен у Дон Кихота постаје налик дјетету; наиван и транспарентан, суочен са непознатим поднебљем у којем се остали сматрају довољно одраслима. У свијету који пут витезу разоткрива огледа се и његов подвиг. Овај јунак треба да изведе своју мисију док свијет настоји да је обесмисли.
Хидалго се зарекао на частан живот витеза. Завјештава своју мишицу и своју душу за правду и љубав. Хидалго се још обавезује да ће ослободити своју драгу, обавезује се на љубав дјевојци која не зна за њега. Све к чему је запућен Дон Кихот јесте будућност. Његова мисија је остварење будућности, реализација наума, принуђивање збиље на уступке. Иако корача земљом, вјера је његово тле. Поставши витезом његова дужност постала је његова сврха. Поштен витез, какав је он, стаје у заштиту слабих и угњетаваних, живот посвећује свом часном имену и части изабранице свог великог срца. Његова стварност је стварност појединца. Појединачна, лична представа о свијету неусташивог витеза назубљена је подсмјешљивим призвуком што пристаје уз његово име. Но, он зна ко је. – „Ја знам ко сам!“ (46) говори Дон Кихот, а Унамуно се слаже са њим. Он зна шта жели да буде, према томе он зна ко је. Жеља нас надилази и претходи нам… Оно што јесмо пролазно је, мијења се, ишчезава. „Човек је у ствари човек само онда кад жели да буде више него човек.“ (47)
Мигел де Унамуно означава почетак своје студије гробом Дон Кихота. Унамуно већ на почетку констатује како је мртво витештво. У Унамуновом писму, које слиједи поговор, наводно упућеног пријатељу, по свему судећи, написаног самом Дон Кихоту, открива се шира димензија културног и идејног значења свима знаног витеза. Ријечи Ф. М. Достојевског служе као потврда таквој процјени. „Сад је време дошло да Дон Кихот не изгледа смешан, већ застрашујуће.“ Истрајавајући зарад идеје и сам бивајући одраз исте, Дон Кихот је антипод конформизма, повлађивања, компромиса, отуђења од идеје. Дон живи док живи идеја и идеја живи док живи Дон. Стварности не повлађује, не подређује се злу, части рачун полаже, на савјест полаже срце.
Кихотова лудост је племенита. Његово дјело и он сам лишени су задње намјере. Витез је поштен па није прорачунат. Витез је сав рачун, а у рачун улазе само његова дјела. Нескривена уобразиља, збиља, прегнуће, намјера, сврха овог непоновљивог витеза доказ су његове храбрости, доказ су његове лудости. Храбар је јер је отворен, нескривен. Алонсо Кихано и Дон Кихот су нескривен сукоб између снова и реалности. Дон Кихотова мисија, задатак, његова улога, игра, подвиг за Хидалга су пуки сан. Фанатизам славног сиједог шпанског витеза супротстављен је фанатизму народа. Народ свој фанатизам заогрће у рационално, његов је покрет везан за усвојено, подразумијевано. Фанатизам витеза је судбински позив. Дон Кихот се улаже у спас љубљене. Мотив му је крепосни спас љубави. Витезов крсташки поход за гралом је поход предузет за спас душе вољеног бића. Најславнији одбјегли ситни земљопосједник, најсиромашнији посједник приватне библиотеке, има најчаснији изговор за своје лутање. Реалност му узвраћа ударац. „Присебне“ вријеђа „заблудјели“…
Де Унамуно одаје Сервантесовом дјелу признање на нарочит начин. Шпански филозоф, међутим, не одаје пошту Сервантесу, него лику за којег суптилно тврди да га ни творац није потпуно разумио. Унамунова студија најблиставије појаве витештва одликује се специфичним стилским изразом. Додајући на оригиналну радњу прегршт закључака, описа, поређења, одредби, приговора, критика и смјерница, Унамуно као да пише изнова дјело, продубљујући и канонизујући га. Прилив значења у овој студији доприноси новом дубљем и обухватнијем сагледавању изворног дјела. Коментари што слиједе по витешким дјелима и згодама, интенционално дигресивни, шире перспективу резоновања значења мисије коју је на себе ова књижева персона преузела. Унамуно Дон Кихота назива „витезом вјере“. Преобиље такве одредбе изискује упознавање Кјеркегоровог учења, стога његовом поједностављењу овдје не може бити мјеста.
„Човјек је своје дјело!“ Дон Кихот је своје дјело, његова вјера порађа његова дјела, његова дјела потврђују његову вјеру, порађају њега. Унамуно се обраћа Дон Кихоту лично, као пирјатељу. „У потази за гробом и вера је мост.“ (17) Дон Кихот је творац своје среће, своје приче, властите пропасти. О њему знамо тек пошто је витез постао, тек пошто је ступио на пут славе. Витез се може постати, Дон Кихот се може бити, по Унамуну, тек „на рубу гроба“. Овјековјечени манчански јунак не постоји без свог пута, без опасности с којом се изнова суочава, без стремљења због којих доводи у питање властити живот, јер само тако он своје јуначко срце обзнањује, потврђује своју витешку припадност.
Дон Кихот се суочава са лавом који, потпуно сит, остаје у свом отвореном кавезу. Звијер у кавезу не усуђује се ступити пред витеза, као што се уплашени, лишени вјере не усуђују помоћи слабим и потлаченим, нити супротставити витезовој вјери. Дон Кихот је изгубио памет, на своје добро, ради општег добра. Кихот живи да би живјело витештво, да би служио као примјер племенитости, неустрашивсти, части и обзира. Борац против вјетрењача је борац против неминовног, против стварног. У њему граница збиље ишчезава, а рађа се обиље могућности. Алдонса Лоренсо, сељанка, постаје Дулчинеја од Тобоза. Дулчинеја не зна да је преображена, не зна за Дон Кихотово племенито дјело и његов подвиг за њено спасење. То подвиг чини још већим, још стварнијим… Живот смрти примицати, а не тражити ни захвалност… Његова величина огледа се у његовој изворности. Санчо постаје цијело човјечанство. Он је свједок Дон Кихотовог јунаштва. Санчо не чита и не пише, може само да каже и да види. И, види Санчо смијех других што изазива племенити Дон Кихот, но, и даље, обдарен видом, не види смијех који сам изазива.
Дон Кихотовој смрти претходи његово освјештење… „Умире лудилом живота, пробуђеним из свог сна“ (298) Уочи властите смрти он је тек Алонсо Кихано, сувоњави старац. Алонсо се гнуша свог подвига, свог слијепог надахнућа. Санчо остаје свједок славних дјела Дон Кихотових и његове непоколебљиве вјере. Тај исти Санчо остаје убјеђен у јунаштво господара, у његову вјечну мисију и заслугу преузету у удуху опиљка једног свршеног времена, ишчезлог доба. „Суштина је бити добар, ма како да је живот сан.“ (298) Санчо остаје изгубљен, јер његов господар морао је да се пробуди да би умро, сан не може ништа тој задњој реалности.
