Насликао сам овдје, себи за потајну радост, како се чинило некад на старим олтарским троструким сликама, параболу, коју нам је исприповиједао наш спаситељ Исус Христос. Ова двострука инспирација овдје је раздијељена, тамо опет помијешана – већ према томе како ме је силила; нећу да покажем над собом побједу ниједног бога – па ни своју. Ако читалац жели у мени пронаћи побожност, може бити, да је неће узалуд тражити у овом мом сликању, у којем сам, као дароватељ у углу слике, клекнуо као прави расипни син, смијешећи се и у исто доба обливајући лице сузама.
Расипни син
Кад се расипни син након дугог избивања, уморан од фантазирања и готово се гадећи сам себи, у оскудици коју је тражио, сјети очева лица, оне доста простране собе, гдје му се над постељу нагињала мајка, оног врта натапаног водом, али ограђена и из којег је непрестано чезнуо да побјегне, оног штедише старијег му брата, којег никад није волио, али који чекајући, још чува онај дио имања који расипник није могао потрошити – младић признаде сам себи да није нашао среће, нити би убудуће могао налазити ону пјаност коју је тражио умјесто среће. – Ах, помисли он, ако отац, који се испрва гњевио на ме, мисли да сам већ одавно мртав, можда ће се, ако и јесам згријешио, обрадовати кад ме угледа; враћајући му се понизно, оборене главе и посуте пепелом, кад му се поклоним и кажем: „Оче, сагријешио сам небу и теби”, шта ћу учинити ако ми одговори дижући ме руком: „Враћа ли се то син ми у кућу?…” И младић се одмах запути побожно.
Кад прешавши брежуљке угледа напокон дим из кућних кровова, бјеше вече; али он чека ноћну таму, да њом заогрне барем мало своју биједу. Чује у даљини очев глас; кољена му клецају, пада и покрива лице рукама, срами се своје срамоте, јер зна да је ипак законити син. Гладан је; у завоју распале кабанице има тек шаку слатког жира (о њему је живио као и свиње које је чувао). Види: готови се вечера. Распознаје мајку, извирује на степенице… Не може више да одоли, стрчи низ брежуљак, ближи се двору, пас залаја на њ, не познајући га. Јави се слугама; они се неповјерљиво одмакоше од њега, одоше до господара. Ево и њега.
Нема сумње, он је чекао расипног сина, одмах га познаде. Руке му се раширише; син клекну преда њ и, скривши руком очи, повика, молећи подигнутом десном руком опроштење:
„Оче! Оче, згријешио сам тешко небу и теби; нисам више достојан назвати се твојим сином; али допусти да живим као један од твојих најамника, као задњи најамник у углу наше куће…”
Отац га диже и загрли га:
„Сине! Благословљен био дан кад си ми дошао!” и радост се изли из његовог срца у сузе; диже главу са синовог чела, које је пољубио, и окрену се слугама:
„Донесите му најљепшу одјећу, обујте му сандале на ноге и подајте му драгоцјени прстен на руку. Нађите у стајама најугојеније теле, да једемо и да се веселимо. Мој син, за којег сам мислио да је мртав, живи.”
И како се глас о томе већ стаде ширити, он потрча. Није хтио да неко други каже:
„Мајко, син за којим смо плакали, враћен нам је.”
Ово весеље свих, које је било право слављење, забрину старијег сина. Сјео је за заједнички сто само због тога што га је отац, позивајући га и наговарајући га, готово приморао на то. Он се једини међу званицама – јер позвани су сви до посљедњег слуге – намргодио; зашто се више части грешни покајник него он; он, који никада ништа није згријешио? Њему је више до рада, него до љубави. Ако и јесте пристао да буде код весеља, то је само вересија, може зајмити брату радости за једно вече; а осим тога су му отац и мати обећали да може сутра укорити расипника, и он већ смишља како ће га оштро наружити.
Дим се лучи диже к небу, вечера се свршила. Слуге су очистиле столове. Сада, у ноћи, у којој се не чује ни даха, уморна ће чељад једно за другим поспати. Само у соби, која је покрај расипникове, ја знам за једно дијете, његовог млађег бата, који ће се читаву ноћ до зоре мучити да усни.
Отац га кори
Боже, ја данас падам на кољена преда те као дијете, обливајући лице сузама. Не бих се опоменуо и не бих преписивао овдје твоје дирљиве приче, да не знам ко је био твој расипни син; да у њему не познајем себе сама, да покадшто не чујем у себи и не понављам потајно оне ријечи које је он викнуо из дубине своје невоље:
„Колико најамника у мог оца имају хљеба изобиља, а ја умирем од глади.”
Ја замишљам очев загрљај, од врућине такве љубави топи ми се срце. Замишљам и невоље прије тога, ах, ја могу замислити све могуће. Вјерујем то: ја сам главом онај којем срце туче кад са брежуљка угледа плаве кровове куће коју је оставио. Шта ја онда чекам и зашто се не упутим дому? Зашто не улазим? – Та чекају ме. Видим већ угојено теле како готове. Станите! Не журите се тако с весељем! – Расипни сине, ја мислим на те. Реци ми најприје, шта ти је казао Отац сутрадан након весеља. Ах! Премда ти старији син шапће, оче, могу покадшто чути и твој глас између његових ријечи!
„Сине, зашто си ме био оставио?”
„Зар сам те доиста био оставио? Оче, зар ти ниси свуда? Никада те нисам престао вољети.”
„Нећемо се тако препирати. Ти си био затворен у мојој кући. Она је била за те саграђена. Да ти душа у њој нађе заклон, раскош себи приличну, угодност, службу, нараштаји су на њој радили. Ти, који си био баштиник, син, зашто си побјегао из Куће?”
„Јер сам био затворен у Кући. Кућа није Ти, Оче.”
„Али ја сам је саградио, и то за те.”
„Ах, Ти то не велиш, него мој брат. Ти, ти си саградио сву земљу, и Кућу и све што је изван Куће. Кућу су други саградили у твоје име, знам, али други, ниси ти.”
„Човеку треба кров под који ће склонити главу. Охоли! Мислиш ли ти да се може спавати на вјетру?”
„Зар за то треба бити охол? И сиромашнији су од мене то чинили.”
„То су сиромаси. Ти сиромах ниси. Нико се не може одрећи свог богатства. Ја сам те учинио богатим међу свима.”
„Оче, ти знаш да сам на поласку понио од свог богатства колико год сам могао. Што ће ми имања која се не могу понијети са собом?”
„Читаво си имање, које си однио, потрошио лакоумно.”
„Промијенио сам твоје злато за насладе, твоја правила за фантазију, своје дјевичанство за поезију, строго живљење за чезнућа.”
„Зар су се зато твоји штедљиви родитељи мучили да те одгоје крепосна?”
„Да, зато, да изгорим љепшим пламеном, кад ме каква нова страст запали.”
„Помисли на онај чисти пламен који је видио Мојсије у светом грму: он је сјао не изгарајући.”
„Ја сам упознао љубав која изгара.”
„Љубав, коју бих те ја хтио научити, кријепи. Послије кратког времена шта ти је остало, расипни сине?”
„Спомен оних наслада.”
„И празнина, која долази иза њих.”
„У тој празнини осјетио сам се теби близак, Оче.”
„Зар те је само биједа могла мени вратити?”
„Не знам, не знам. У пустињи сам највише волио своју жеђ.”
„Биједа те научила да цијениш богатство.”
„Не, није она. Зар ме не разумијеш, оче? Моје срце кад је сасвим празно, испунило се љубављу. Сва своја имања дао сам за страст.”
„Био си, дакле, срећан кад си био далеко од мене.”
„Нисам осјећао да сам далеко од тебе.”
„Шта те је онда нагнало да се вратиш? Реци.”
„Не знам. Можда лијеност.”
„Лијеност, сине! Шта кажеш? А није љубав?”
„Оче, рекао сам ти, никад те нисам јаче волио него кад сам био у пустињи. Али ми је додијало да свако јутро морам тражити храну. Код куће се барем добро једе…”
„Да, овдје се слуге за то брину. Дакле, глад те је дотјерала натраг.”
„А може бити и плашљивост, болест… С временом ме је она случајна храна помало слабила, хранио сам се дивљакама, скакавцима и медом. Све сам теже подносио незгоде које су испрва распаљивале моју страст. Кад би ми ноћу било хладно, помишљао сам на мекану постељу код свог оца; кад не бих ништа окусио, помишљао сам, како је обиље јела код мог оца било увијек веће од моје глади. Попустио сам. Нисам имао срца да се даље борим, нисам имао снаге, и онда…”
„Јучерашње ти је угојено теле пријало?”
Расипни син онда паде на земљу ничице јецајући:
„Оче! Оче! Дивљи кус слатког жира остаје ми ипак у устима. Ништа не може промијенити овај окус.”
„Јадни сине”, рече отац подижући га „можда сам се осорно разговарао с тобом. Брат ти је тако желио, он је овдје законик. Он ме је нагнао да ти кажем: ’Изван Куће нема теби спасења.’ Али слушај: ја сам те начинио, ја знам све што је у теби. Знам шта те је одмамило на путеве, и ја сам те чекао, тамо гдје се они завршавају. Чим би ме зовнуо… створио бих се код тебе.”
„Оче! Могао сам те дакле наћи и да се нисам вратио?”
„Ако си се осјећао слабим, добро си учинио што си се вратио. А сад хајде уђи у собу, коју сам за те уредио. За данас доста, усни, сутра се можеш разговарати с братом.”
Старији га брат кори
Расипни син говори испрва охоло с њим.
„Брате”, почиње он „ми нисмо налик један на другог. Ми не личимо један на другог, брате.”
Старији брат:
„Томе си ти крив.”
„Зашто ја?”
„Зато, јер се ја држим реда; све што се од њега разликује само је плод или сјеме охолости.”
„Зар се ја разликујем само по манама?”
„Оно су само добре особине, које те воде к реду, све остало ти треба подложити.”
„Ја се бојим баш тог сакаћења. И то што би ти хтио уништити, и то је од Оца.”
„Ех, не уништити: подложити, рекао сам ти.”
„Разумијем, разумијем. На тај начин сам ја подложио управо своје добре особине.”
„И зато их ја сада опет налазим. Треба да их што јаче развијеш. Чуј ме добро: ја те не наговарам да умањиш, него да узвисиш самог себе, тако да најразличније и најнеподложније особине твог тијела и духа буду у складу, да најгора твоја особина служи бољој, да се боља подвргне…”
„Тако сам узвишење ја тражио и нашао у пустињи – и можда се оно није много разликовало од тога о којем ми говориш.”
„Које бих ти ја, да ти право кажем, хтио прописати.”
„Наш Отац није говорио тако строго.”
„Ја знам шта ти је рекао Отац. Нешто неодређено. Он не говори доста јасно, можеш га навести да говори шта желиш. Али ја знам његове мисли. Ја сам једини који их зна објаснити слугама, и ко хоће разумјети Оца, мора мене слушати.”
„Ја сам га разумио лако и без тебе.”
„Чини ти се, али си га криво схватио. Не може се Отац разумјети на више начина; не може се слушати на више начина. Не може се он на више начина вољети, ако хоћемо да будемо једно у тој љубави.”
„У његовој Кући.”
„Та љубав у њу доводи. Ти то можеш видјети, јер си се повратио. Реци ми сада: шта те је онда отјерало?”
„Осјећао сам прејако да Кућа није цијела васиона. Ни ја сам нисам сав у оном који бих, по твојој жељи, морао да будем. Хтио или не, ја сам у духу гледао нове културе, друге земље, цесте којима се може ићи и цесте још неначињене; осјетио сам у себи ново биће које је чезнуло за њима. Онда сам отишао.”
„Замисли шта би било да сам и ја оставио Очеву Кућу. Најамници и разбојници би поробили читаво наше имање.”
„Мало би ми онда било стало за тим, јер су ми пред очима била друга имања…”
„Која ти је охолост дивнима показивала. Мој брате, разузданост је прошла. Из каквог је хаоса изишао човјек, сазнаћеш, ако још не знаш. Он се рђаво извукао из њега, са свом тежином наивности пао би опет натраг, да га дух не чува. Гледај да ту науку скупо не платиш: сређени елементи, од којих си састављен, чим се пустиш и не будеш се одупирао, вратиће се натраг у неред… Али ти нећеш можда никад знати колико је требало времена док је човјек човјека израдио. Сада кад је постигнута норма, чувајмо је. Држи чврсто што имаш, вели Дух Анђелу Цркве, и додаје: да нико не однесе твоје круне. То што имаш, то је твоја круна, то је краљевање над другима и над самим собом. Твоју круну вреба отимач, он је свуда – кружи око тебе и у теби. Држи чврсто, брате! Држи чврсто.”
„Ја сам се одавно научио пуштати, ја више не могу сакрити у руку своје имање.”
„Можеш, можеш. Ја ћу ти помоћи. Ја сам бдио над тим имањем, док ти ниси био овдје.”
„И онда, ја познам ту ријеч Духову, ти је ниси казао сву.”
„Да, он каже још: Који побиједи, њега ћу начинити стубом у храму свог Бога и неће више изићи из њега.”
„Неће више изићи из њега. Тога се ја највише и бојим.”
„Али то је његова срећа.”
„Ах, разумијем. Али у том сам храму ја био…”
„Па си рђаво урадио што си из њега изишао, јер си опет смислио да се у њ вратиш.”
„Знам, знам. Вратио сам се, то морам признати.”
„Какво си благо могао другдје тражити, којег овдје такође нема у изобиљу? Или још боље: овдје су само сва твоја блага.”
„Знам, ти си ми сачувао богатство.”
„Она твоја имања која ниси расуо, хоћу рећи онај дио, који нам је заједно, који нам је свима; некретнине.”
„Немам дакле више ништа своје властито?”
„Имаш. Посебни дио дарова које ће ти Отац можда још да дâ.”
„До тога ми је само стало. Право ми је што само то имам.”
„Охолости! Ти се нећеш питати. Међу нама казано, тај дио зависи од среће; ја бих те савјетовао да га се одрекнеш. Овакви су те лични дарови већ једном упропастили, та би ти имања брзо потрошио.”
„Друга не могу понијети са собом.”
„Тако ћеш их наћи на мјесту. За данас доста. Уђи у мир Куће.”
„Хоћу, уморан сам.”
„Онда нека је благословљен твој умор! Сад спавај. Сутра ће мати с тобом говорити.”
Мати
Расипни сине, који се још буниш у духу против братових ријечи, нека сада говори твоје срце. Шта ти може бити угодније него тако, лежећи до ногу своје мајке која сједи, скривати чело између њених кољена и осјећати како ти се под њеним миловањем угиба побуњеничка шија.
„Зашто си ме био тако дуго оставио?”
И јер ти одговараш само сузама:
„Зашто сада плачеш, синко? Ти си ми се вратио. Чекајући тебе, ја сам исплакала све сузе.”
„Зар ниси престала да ми се надаш?”
„Без прекида сам те чекала. Сваке вечери прије него што бих заспала, мислила сам: ако ноћас дође, хоће ли знати како се отварају врата? И дуго не бих уснула. Свако јутро прије него бих се сасвим пробудила, помислила бих: Хоће ли данас доћи? Онда бих молила, толико сам молила, и, на концу, вратио си се.”
„Твоје су ме молитве нагнале да се вратим.”
„Не ругај ми се, синко.”
„Мајко! Ја се враћам теби понизно. Видиш како сам сагнуо главу испод твог срца! Нема ниједне моје јучерашње мисли која ми се данас не би чинила испразном. Једва могу овдје крај тебе да схватим зашто сам уопште био отишао од куће.”
„Нећеш ми више отићи?”
„Не, ја не могу више отићи.”
„Шта те је мамило ван?”
„Нећу више да мислим о томе. Ништа… Ја сам себе.”
„Да ли си мислио да ћеш бити срећан кад будеш далеко од нас?”
„Нисам тражио среће.”
„Шта си онда тражио?”
„Тражио сам… ко сам.”
„Па син својих родитеља, брат своје браће.”
„Ја не наличим на своју браћу. Не говоримо о томе, ево, вратио сам се.”
„Ипак да се поразговоримо: немој мислити да су ти браћа толико различна од тебе.”
„Одсада ће ми бити једина брига да будем као и ви сви.”
„Ти то велиш као да си све изгубио.”
„Ништа није теже него остварити своју различност. Тај ме је пут напосљетку уморио.” „Истина, врло си остарио.”
„Патио сам.”
„Јадни синко! Постеља ти није уређена сваке вечери, нити покривен сто за јела.”
„Јео сам што сам налазио, често зелене и гњиле плодове којима сам ублаживао глад.”
„Да ли си само био гладан?”
„Сунце о подне, хладни вјетар о поноћи, промјенљиви пијесак у пустињи, трње у којем сам толико пута окрвавио ноге – то ме све није сметало, али – брату то нисам казао – морао сам служити.”
„Зашто си то затајио?”
„Зли су ми господари злостављали тијело, уништили понос, и једва су ми штогод давали да окусим. Онда сам помислио: Ах, кад већ морам служити… У сну сам видио кућу, и вратио се.”
Расипни син опет спушта чело, мати му га милује.
„Шта ћеш радити сада?”
„Рекао сам ти: настојаћу да будем налик на свог старијег брата, управљати имањем, оженити се као и он.”
„Ти сигурно мислиш на некога кад тако говориш?”
„Не, свеједно ми је, коју год ти изабереш та ће ми бити жена. Ради, као што си радила женећи брата.”
„Ја бих је рада изабрати по твом срцу.”
„Зашто? Моје је срце већ било изабрало. Ја се одричем охолости која ме била одвела далеко од тебе. Бирај ти умјесто мене. Ја се покоравам, кажем ти. И моја ће се дјеца тако покоравати; и неће ми се то, око чега будем настојао, чинити више испразним.”
„Слушај, има већ једно дијете за које би се морао бринути.”
„Како то мислиш? О коме то говориш?”
„О твом млађем брату којем није било још ни десет година кад си ти отишао. Ти си га једва познавао, а он ипак…”
„Реци шта си хтјела, мајко. Зашто си се узнемирила?”
„У њему си ти ипак могао познати себе, он је баш онакав какав си ти био кад си отишао.”
„Налик је мени?”
„На онаквог какав си био, рекла сам ти, а није, на жалост, на оваквог какав си сада, какав си постао.”
„Какав ће и он постати.”
„Какав треба да што прије постане. Савјетуј га: он ће те сигурно послушати, тебе, расипника. Исприповиједај му тешкоће на путу, да му не буде…”
„Али зашто се ти толико узнемирујеш због њега? Може бити да ми је само у лицу сличан…”
„Не, не, сличност је између вас много већа. Он ме узнемирава због онога што ме код тебе испрва није довољно узнемиривало. Чита много, и не воли баш увијек добре књиге.”
„Зар је то све?”
„Понекад се успне на највише мјесто у врту, одакле се могу видјети крајеви, ти знаш, преко зида.”
„Сјећам се. И то је све?”
„Он је чешће на мајуру него овдје крај нас.”
„А шта ради тамо?”
„Ништа рђаво. Али не иде до закупца, већ радницима и то онима с којима ми имамо најмање посла и који нису из овог краја. Изразито воли ићи једном који је из далека, и он му приповиједа приче.”
„Ах, свињар.”
„Да, ти си га познавао… Свако вече брат ти иде до свињаца, да га слуша, и долази само на ручак, али слабо једе, а одјећа му воња. Не користе никакве опомене. Само је више својеглав, кад му се нешто брани. Кадикад зором, док се још нико од нас не дигне, лети, да свињара отпрати до врата, кад гони чопор на пашу.”
„Али зна да не смије даље од врата.”
„И ти си то знао! Једног дана ће ми се украсти, знам сигурно. Једног дана ће побјећи…”
„Неће, ја ћу га савјетовати, мајко. Не брини се ти.”
„Тебе ће, знам, хтјети да слуша. Да ли си видио како те је посматрао прво вече? Како су га очаравале прње на теби! И онда гримизна одјећа, којом те је огрнуо отац. Ја сам се бојала да се у његовом духу не мијеша једно с другим и да га ипак највише не очаравају прње. Али та ми се мисао чини сада лудом, јер ни ти нас, синко, не би оставио, је л’ да, да си знао каква те невоља чека.”
„Ја више не могу схватити како сам те оставио, мајко.”
„Е, добро! То му, то му реци.”
„Све ћу му ово рећи сутра вече… А сад ме загрли око врата као некада кад сам био мало дијете и ти ме посматрала како ћу да усним. Дријеман сам.”
„Пођи лећи. Ја идем молити за вас све.”
Разговор са млађим братом
Соба је одмах покрај расипникове, доста велика и голих зидова. Расипни син се с лампом у руци приближава постељи на којој лежи млађи му брат окренут лицем ка зиду. Почиње говорити тихо, да не пробуди дијете, ако спава.
„Хтио бих се с тобом разговарати, брате.”
„Говори, ко ти брани?”
„Мислио сам да спаваш.”
„Ко хоће да сања, не треба баш да спава.”
„Сањао си, дакле. А о чему?”
„Шта те брига! Ако ја сам не разумијем својих снова, мислим да ми их ни ти нећеш растумачити.”
„Дакле, врло су чудни. Исприповиједај ми их, пробаћу.”
„Зар ти сањаш што је тебе воља? Моји су снови какви хоће да буду, и много слободнији од мене… Што си дошао овамо? Зашто ми не даш да спавам?”
„Ти не спаваш, а ја сам дошао да се лијепо с тобом поразговорим.”
„Шта ми имаш казати?”
„Ништа, ако будеш тако са мном говорио.”
„Онда збогом.”
Расипник иде ка вратима, али спушта на земљу лампу, која сад врло слабо обасјава собу, онда се враћа натраг, сједа на постељу и у помрчини дуго милује чело дјетету, које се од њега окренуло.
„Ти мени одговараш много осорније него што сам ја свом брату икада. А ипак се нисам слагао с њим.”
Пркосно дијете се нагло окрену.
„Реци да ли те је то брат послао к мени?”
„Не, мали, није он. Наша мати је.”
„Ах, ти не би дошао сам од себе.”
„Али ти ипак долазим као пријатељ.”
Уставши напола, дијете оштро погледа у расипника.
„Како би ми неко од мојих могао бити пријатељ?”
„Ти се вараш у нашем брату…”
„Не говори ми о њему! Мрзим га… од свег срца. Због њега сам ти и одговорио осорно.”
„Како то?”
„Ти то не би разумио.”
„Реци ипак…”
Расипник повуче брата себи и стаде га љуљушкати; овај више није могао да одоли:
„Оно вече кад си се вратио, нисам могао спавати. Читаву ноћ сам мислио: Ја имам још једног брата, а нисам знао за њ… Зато ми је срце онако ударало кад сам те угледао како у двориште улазиш у слави.”
„Ах, у прњама сам улазио.”
„Да, видио сам те, али већ славна. И видио сам шта је отац учинио: натакао ти је на руку прстен какав наш брат никад није имао. Нисам хтио никога ништа питати о теби, знао сам само да долазиш из далека, и поглед ти за столом…”
„Зар си и ти био ондје?”
„Да, ја знам да си ме опазио. Стално си гледао у даљину, а никога ниси видио. И кад си друге вечери отишао на разговор до оца, било је све добро, али треће вечери…”
„Реци.”
„Ах, да си ми барем једну ријеч љубави рекао.”
„Чекао си ме, значи?”
„Наравно! Мислиш ли да бих толико мрзио брата да ти ниси оне вечери отишао да се разговараш с њим и остао онолико дуго? Шта сте се онолико имали да разговарате? Знаш добро, ако си налик на мене, да не можеш имати ништа с њим заједничког.”
„Ја сам увелико скривио.”
„Стварно?”
„Или барем нашем оцу и мајци. Ти знаш да сам побјегао од куће.”
„Да, знам. То је било давно, зар не?”
„Отприлике онда кад ми је било онолико година колико сад теби.”
„И ти то називаш својом кривицом?”
„Јесте, то је била моја кривица, мој гријех.”
„Кад си одлазио, да ли си осјећао да чиниш зло?”
„Нисам, осјећао сам да ми је дужност да одем.”
„И шта се одонда догодило, те је ондашња истина постала заблуда?”
„Патио сам.”
„И због тога кажеш сада да си био рђав?”
„Не, не баш због тога, али то ме је освијестило.”
„Прије, значи, ниси о томе размишљао?”
„Јесам, али мој слаби разум попуштао је пожудама.”
„Као касније патњама. Тако, да си се сада вратио… савладан.”
„Не, није баш тако. Предао сам се.”
„На крају си одустао од тога да будеш оно што си хтио.”
„На шта ме је охолост гонила да будем.”
Дијете ућути на час, онда нагло зајеца и викну:
„Брате! Ја сам онакав какав си ти био кад си одлазио. Реци ми: зар је све било варљиво што си срео на путу? Зар је све оно што слутим да је вани друкчије него ово овдје, само варка? Све ново, што осјећам у себи – лудост? Реци ми шта те је тако срело на путу, па си изгубио храброст? Шта је криво, да си се вратио?”
„Нисам нашао слободу коју сам тражио. Паднувши у ропство, морао сам служити.”
„Да, али ја сам и овдје роб.”
„Истина је, али не служиш зле господаре. Овдје служиш своје родитеље.”
„Ах, служење је служење. Али да си барем толико слободан да изабереш по својој вољи ропство.”
„Томе сам се и ја надао. Докле су ме год ноге носиле, ишао сам ономе за чим сам чезнуо, као што је Саул ишао да нађе свој магарице. Али тамо гдје је њега чекало краљевство, ја сам нашао биједу. Па ипак…”
„Да се ниси преварио у путу?”
„Ишао сам вођен од себе.”
„Да ли си сасвим сигуран у то? И онда има и других краљевстава и земаља без краљева, које још нису познате.”
„Ко ти је то казао?”
„Ја знам. Осјећам то. Мени се чини као да већ владам њима.”
„Охолости!”
„Видиш, баш је тим гријехом назвао тебе брат. Како ти пада на ум да сад ти мене тако зовеш? Да си само остао онако хол! Не би се вратио.”
„Онда тебе никад не бих видио.”
„Би, би, тамо гдје бих пошао за тобом, ти би ме познао као свог брата. Да, мени се чини да ја одлазим баш зато да те нађем.”
„Ти одлазиш?”
„Зар још ниси схватио? Зар ме баш ти не соколиш да одем?”
„Радо бих, да се не мораш вратити. Зато би ми било драго да не одеш.”
„Не, не, не говори ми то, не, то ниси хтио рећи. И ти си такође – да ли је истина? – отишао као освајач.”
„Зато ми је ропство било много теже.”
„А зашто си се покорио? Зар си се већ био уморио?”
„Не, нисам био још, али сам сумњао.”
„Шта хоћеш тиме рећи?”
„Сумњао сам у све, у себе самог. Хтио сам се зауставити, смирити се негдје; омамила ме била угодност живота коју ми је био обећао онај господар… да, сада видим добро. Био сам слаб.”
Расипник саже главу и покри очи рукама.
„А на почетку?”
„Корачао сам дуго по непрегледној, још дивљој земљи.”
„Пустињи?”
„Није свуда била пустиња.”
„Шта си ту тражио?”
„Сада то не знам.”
„Устани с постеље. Погледај на сто, тамо иза јастука, покрај оне раздеране књиге.”
„Раскрижен шипак.”
„Донио ми га је неко вече свињар, онда, кад га три дана није било код куће.”
„Да, то је дивљи шипак.”
„Знам, врло је љут, готово грк. Па ипак осјећам, чим јаче ожедним, да ћу загристи га.”
„Да, сад ти могу рећи: ја сам у пустињи тражио баш ту жеђ.”
„Жеђ коју гаси само овај љути плод…”
„Не, али треба вољети ту жеђ.”
„Ти знаш гдје се бере овакав плод?”
„Има један запуштен врт, до њега се дође за видјела. Не ограђује га више зид од пустиње. Онуда је текао поток, неколико напола зрелих плодова је висило с грана.”
„Каквих плодова?”
„Истих као што су и у нашем врту, само дивљих. Била је жега читав дан.”
„Слушај, знаш ли ти зашто сам те вечерас чекао? Прије зоре ја одох. Ноћас, чим почне свањивати… Утегао сам се пасом, сандале су ми на ногама.”
„Шта? Ти ћеш учинити оно што ја нисам могао?…”
„Ти си ми показао пут; мислећи на те, бићу јачи.”
„Ја ти се дивим. Али ти мене мораш заборавити. Шта ћеш понијети са собом?”
„Ти знаш да ја, јер сам млађи, немам права на насљедство. Ја идем без ичега.”
„То је још боље.”
„Зашто погледаш кроз прозор?”
„Гледам врт, у којем почивају наши дједови.”
„Брате… (и дијете, које је устало с постеље, обавија руку око расипникова врата исто тако њежно као што и збори)… пођи са мном!”
„Пусти ме, пусти ме, ја ћу остати да тјешим мајку. Без мене ћеш бити срчанији. Вријеме је већ. Небо блиједи. Буди тих. Дођи! Загрли ме, мој млади брате; у теби су све моје наде. Буди јак. Заборави нас све, заборави мене. Само да се не би вратио… Сиђи тихо. Ја ћу држати лампу…”
„Ах, дај ми руку до врата.”
„Пази да се не оклизнеш на степеницама…”
Превео: Антун Бранко Шимић