О МОРУ, ИСТИНИ НАСТАЈАЊА И НЕСТАЈАЊА СВИХ СТВАРИ
реквијем
СУСРЕТ
1.
Кад море одлучи да окопни,
ка себи да се повуче,
остави своје дно
небу, звијездама, Сунцу.
Тако настане земља
и наше пјесничко становање.
Отад стојимо на дну мора
које нам је ораница,
а душе нам миришу на јод.
Дозива нас море!
Свето и силно.
Валом који хриди меље
и обгрљује људска станишта
у град камен и вјечни.
На пловидбу!
Прамцима ка истини своје чежње,
ка судбини,
непомични номади,
апатриди, изгнаници,
оборимо једра, напнимо катарке,
сидра усољена уткајмо
у нервно плетиво водених трава,
и бакрорезе коралне.
Запјевајмо пјесму изгубљених морнара!
Гласове вриснимо у беспуће
које ће открити поезија неког
будућег доба.
На пловидбу!
Да умремо у истом даху,
да нестанемо,
као да нас никада
и ни за ког било није;
да такви настанемо, као новорођени,
из материце неког будућег језика,
из еха чежње и смрти
које мислимо тугом Одлазећег.
Море је бог на земљи.
Кад бог одлучи да умре,
онда препусти земљу бездану
који је, у сјећању смртника, небо,
и звијездама које ће заклонити Сунце
пепелом наше угашене наде.
Туга је знак нашег оздрављења,
тај знак је име наше пјесме.
Јача од муке, потпунија од жала,
заснива милосрдну мисао опроста.
Фуга посустале срџбе.
Молитва која, са висишта Голготе,
из највише тачке плиме,
исказује истину настанка и нестанка свих ствари.
Њена је законитост дијалектика непомичног
која улијева све мијене у непромјењиву срж времена,
и започиње кретање којим,
док пониремо своје лађе,
већ знамо да никуда и нигдје немамо поћи.
Осим себи,
окошталом пепелу што мирише на јод.
Напуштени, изневјерени.
Дозива нас море!
Свето и силно.
Бонацом која шапатом
обгрљује људска станишта
у град камен и вјечни.
(свако наше узалуд, вриједно је живљења.)
2.
(Наша је пјесма сада служба Одлазећем.
У њој, као глас без пристаништа,
коначи дјетињство туге.)
На мјесту гдје се окончава љето,
а пут се одваја ка копну,
дијете пакује успомене,
одлази кући, напушта море.
Гдје ти је дом, дијете моје?
Упита га, осврнутог, море.
Умјесто одговора,
са повратничких коча,
уз повике галебова и јужину туге,
чула се, као шапат Одлазећег,
пјесма изгубљених морнара.
ДОЗИВАЊЕ
3.
(Пјевајте ми о тузи,
о првом почелу
чија је истина крајња мјера ствари.
Пјевајте ми пут, мога откуд и гдје,
моје зашто са којим се у сан миран спуштам.
Мисао сам која зарања у вале,
у наборану кору неба
којег се сјећамо зурећи у бездан.)
Бог се повукао, у три знака свога одсуства,
и препустио земљу на немилост наше среће.
Отад се у јазбине увлачимо
и, престрављени Сунцем,
гриземо језик чије смо име сахранили.
Како ћемо дозвати још нерођену дјецу?
Којим ћемо именом дозивати одсутног бога?
Прегризеним језиком који риче у слова
празнину наше повучености ка земљи?
Чујемо ли ћутање Одлазећег,
угасли ехо Његовог најдаљег хука?
Слутимо ли огњену силу космичке воље?
Љепота је узвишена, браћо по забораву.
И за птице и за црве.
Истом се тежином мјери.
(тражим изгубљене,
пјесмом која зна да све ствари пропадају од себе.)
4.
Хранимо се оловом,
удишемо коров,
зуримо у озонске рупе.
Са црвима смо уз трпезу.
Симпозион цике и јазбинског шкргутања
у црницу од које смо сачињени.
На путу ка крајњем је почетак који зна своју истину.
Туга је зато наше сјећање на чежњу
која биће људско усправља у ход.
Глођемо камење,
срчемо литијум.
Кроз подземнице бљујемо мрак
нерођених и умрлих.
Тако, оговарајући ствари, о себи ширимо глас.
Преко ријечних корита отичемо у чистилиште.
Граница нам је у ономе што не можемо загадити,
пред светим смо и силним
што валом дроби људски вијек
у пијесак на коме је исписано име
језика којег смо сахранили.
Ово што себе исписује није писмо,
ово је пјесма за живе а мртве.
Ово је реквијем,
најдаљи хук изгубљеног,
служба Одлазећем.
(ако није тако,
протјерајте ме из ових ријечи
и баците у море, наш вјечни дом.)
***
Бићу признајем његово,
враћам мору позајмљено.
Звијезде препознају моју крв,
око врата носим амонит
који је жила куцавица,
врела од Сунца, и златна.
Роним на посљедњи дах а не тонем,
јер је камен око мога врата
фосил органског поријекла
који памти историју мора
стару 200 милиона година.
И када, у тој колијевци којом лутам,
заспим, помодре ми усне
и охлади се чело,
пробуђене ријечи слушај
кроз шкрге сребрних риба
и нервна ткива водених трава
у која су уплетена сва сидра
наших камених градова
из пјесме изгубљених морнара.
И знај: ја сам дијете мора,
у плавој колијевци
скамењен и вјечан.
Душа ти мирише на јод,
зато су ти сузе слане,
једна и одувијек једина моја,
тамо, у шетњи нашег растанка,
сјећањем на почетно,
пред истином настанка
и нестанка свих ствари,
закуни се у море
и заплачи.