У свитање, Љубица је стајала на пропланку изнад језера, гледајући према планини Мањачи. Надморска висина од хиљаду метара поклањала је бајковит поглед који се пружао, са леве стране, према Мркоњић Граду, а са десне према Бањој Луци. Мањачу и Чемерницу, подно које је село Бочац, делио je Врбас. Седела је често тако загледана у Мањачу и замишљала живот на другој страни Врбаса. Љубица је живела са мајком у селу Бочац. Отац се разболео и упокојио када је имала две године. Од тада, морале су саме да се брину о имању које је било скромно, али за њих две довољно велико да имају даноноћно посла, јер су тако преживљавале.
Једне године, на Велику Госпојину, која се народним збором прослављала у њеном селу, Љубица је молила мајку да иде на збор. Маштала је о шећерној вуни и рингишпилу о којем су мештани причали и о оним борбама бикова у Стричићима. Убеђујући је данима, Љубица је успела савладати мајчинску велику бригу. Девојке су шиле хаљине од лана из разлога што је за госпојинску врућину најбољи материјал. Момци са Змијања и околних села долазили су на Госпојински збор у њено село, сматрајући идеалном приликом да нађу младу из тог краја. Већ у зору, Љубица је изашла из куће, одлазећи по своје другарице да би на време стигле на јутарњу службу. Док су пролазиле селом, девојке су се кикотале задиркивајући питањима која од њих ће данас бити запрошена. Причало се у селу да су ти момци високи, крупни и стасити. Осим физичких, да их красе племените карактерне особине. Са мајком никада није причала о томе, али када се са другарицама из села сретала на извору, знале су сатима причати о томе. Занесене, неке од њих су кући одлазиле без воде па су се морале поново враћати на извор.
По завршетку службе, вашар је могао да почне. За Љубицу као да се све одједном упалило: и рингишпил, и музика, и сав тај народ који је хрлио да заузме најбоља места. Гледајући около, запела је за камен и испред свог лица угледала велику, црну, свеже изгланцану ципелу. Док су се девојке кикотале, човек који је уместо опанака имао ципеле пружио јој је руку као помоћ да устане. Подигавши се угледала је црног мушкарца, онако високог и кршног као из прича.
– Је ли болио пад са облака? – прозбори мушкарац.
Љубица се зацрвени и погну главу. Другарице се разбежаше свака на своју страну.
– У реду је, ја ћу остати са тобом док рана не зарасте – рече јој шаљивим тоном.
Док је он непрестано причао, Љубица је чула само своје срце које је тако гласно лупало да је имала осећај да ће оглувити. Зар је могуће да се заљубила на први поглед? Да је био довољан само један леп гест па да се зацрвене образи? Разговарала је сама са собом. Стојан је био оличење мушкарца са Мањаче. Баш онакав о каквим је слушала у сеоским препричавањима. Рекао је да долази са Змијања, из села Добрња. Да живи са мајком. И он је веома млад остао без оца као и она. Рекао је да има две сестре. Једна се удала у суседно село, а друга је отишла за Немачку где је добила посао код родбине. Kако је време одмицало, и Љубица се укључила у разговор. Испричала му је укратко о свом животу. Премало је било и година и времена за било које искуство, осим рада. Љубица више није чула ни вриску са рингишпила ни музику из оближњег шатора, у ушима јој је одзвањао само Стојанов глас.
– Љубице, ја сам дош`о вође да се женим, а ти ми ето паде са небеса, Богу фала! Би ли ти шћела да пођеш за ме?
Из Љубице проговори срце:
– Ја бих шћела, али морам кући матери. Већ се у бригу ударила.
– Ништа ти не брини, Љубице моја. Иди ти кући матери, а ја ћу сутра са сестрама доћи у прошњу. Ти матери немој ништа говорит` да те не би, не д`о Бог, неђе сакрила. Иди кући, коначи, па чим озори, устани и поради шта имаш, а ми ћемо неђе око подне доћи у село.
Тако и би. Љубица брже-боље отрча кући, а Стојан пође према Змијању на муштулук матери. Бесана је то била ноћ за Љубицу. У њој су се смењивале срећа и туга. Срећна што ће се удати за Стојана и живети на Змијању, а тужна што ће матер оставити саму. Одувек је имала утисак да јој је матер потајно желела да увек остане с њом, јер када би неко споменуо њену удају, она би само одмахнула руком говорећи: „Шут` ђав`ле!“ Тек скоро пред само свитање и устајање, превари је сан.
Kада је чула петла, скочила је као да је почео рат. Исплела је плетенице, обула опанке и већ кренула послу. Матер је још спавала. Kод Стојана се није спавало. Kако његови укућани тако ни пола села од буке која је допирала из њихове куће. Сестра из Немачке, Рада, већ је била ту, а сестра која је била удата у друго село, до зоре је већ стигла. Све је било спремно да се крене у прошевину. Kроз змијањска села, козијим стазама, кренули су Стојан и сестре да испросе младу. Матер је остала код куће да спрема трпезу и дочека сватове у повратку. Срећније је није било јер се одавно прибојавала да Стојан, онако ђаволаст, неће хтети да се жени. Није јој било важно ни одакле је Љубица ни да ли је лепа. Ништа није било важније од помисли да ће постати свекрва и сутра баба, ако Бог да!
Освојило жарко сунце одмах изјутра. Стојан и сестра из суседног села ишли су хитрим кораком док је сестра Рада стално каскaла за њима кренувши по сеоским недођијама у некаквим штиклицама па све кукала што млада живи тако далеко. Стојан се смејао сестри која је до јуче одала по селу у опанцима, а сад се, кобајаги, не мере више туда одати?! И све убрзавао кораке не би ли се што више забавио њеним „патњама“.
Љубица је већ порадила око штале и њиве и увелико спремала софру за доручак. Матер је била код живине и ништа није слутила. Спуштајући се према Kрупи на Врбасу, а приближавајући се Бочцу, на делу пута који је био врлетан и неприступачан и за опанак, сестра Рада посрну и поломи десну потпетицу, те врисну:
– Јао, бато, што си се овако далеко оженио? Зар није било боље да сам ти нашла неку тамо у Минкену па да те Господ види?! И тебе и нас!
Није могла даље боса, а бо`ме ни са једном ципелом, Стојан је смишљао начин да јој замени ципеле, јер одвећ касне у прошевину. Недалеко од Радиног неспретног пада назирала се једна кућа. Својом, у то време, раскоши, одударала је од осталих сеоских кућа. Стојан је био принуђен да покуца и замоли за пар опанака да би Рада могла наставити пут, размишљајући како ће их раздужити по повратку. Свеједно, туда морају проћи када се буду враћали, помисли. Врата је отворила девојка Стојанових година. Рада, чим ју је угледала, повуче Стојана за рукав од ланене кошуље.
– Брате Стојане, види куће, види ђевојке! Ја бих да ми тебе за њу женимо, шта ће нам сиротиња у кућу!
Стојану к`о да би свеједно, само климну главом. Рада крену да вриска и поскакује љубећи девојку која је зачуђено стајала на вратима, али ипак не толико да не оде за Стојаном и просцима.
Љубица је са матером омркла чекајући. Kао да је и лампа одустајала од чекања све мање бацајући пламен. Матер је везла пешкире змијањским везом не слутећи шта се тога дана није десило. Матер са друге стране Врбаса била је срећна. Није ни питала за Љубицу јер је желела снају па која год да је, само нека је наша, како је знала говорити.
Стојан се још два пута женио, а Љубица никада није обукла венчаницу. Да није било камена, оног за који је она запела, никада не би срела Стојана. Да није било камена за који је запела Рада, Стојан би се њоме оженио. Село је после причало да је цео живот чекала Стојана. У данима када окиши, и данас сељани у Бочцу знају да кажу:
„Неће стати док Љубица не оплаче Стојана.“
