Еволуција стрипа је веома интересантна тема. С једне стране, старост претеча стрипа, попут праисторијских пећинских цртежа или зидних слика из Старог Египта, меримо миленијумима. С друге, од пробоја стрипа у новинску штампу, у облику у ком га данас знамо, протекло је тек нешто више од једног века, а његов развој се у међувремену одвијао прилично брзо. Подсетимо се, зато, поделе на Златно, Сребрно, Бронзано и Модерно доба стрипа, од којих ово последње још увек траје.
Ова подела се односи на суперхеројски стрип, који се одвојио од авантуристичког, свог старијег брата, доминантног у Златном добу (тридесете и четрдесете XX века). Супермен и Бетмен осмишљени су крајем тридесетих и до данас остају најпопуларнији јунаци/серијали ДЦ-ја. Међутим, најважнији Марвелови јунаци (Фантастична Четворка, Осветници, Спајдермен) појавиће се тек шездесетих, у Сребрном добу, обележеном експлозијом маште и креативности Стена Лија, Џека Кирбија и Стива Дитка, али који се у том периоду баве прилично безазленим темама из данашњег угла, спутани озглоглашеним Законом о стрипу (Тхе Цомицс Цоде) из 1954. године, актом којим је контролисан њихов садржај. Томе је претходило објављивање књиге америчког психијатра, Фредерика Вертама, “Завођење невиних”, у којој осуђује утицај стрипа на америчку омладину (рецимо, Вертам је однос Бетмена и Робина сматрао промовисањем хомосексуалности), јер је њихов садржај, поред осталог, повезивао с порастом малолетне делинквенције.
Такав вид цензуре је, с друге стране, утицао на процват ундергроунд (независног, ауторског) стрипа, али и маинстреам стрип-аутори ипак временом почињу да пробијају наметнуте границе, што је био увод у Бронзано доба и “сазревање” суперхеројског стрипа. Теме попут социјалне, расне и полне неједнакости, алкохолизма и наркоманије, али и многих догађаја који су продрмали стварни свет (попут Вотергејт афере у “Капетану Америци”), добијају своје место у стриповима. Тако се, почетком седамдесетих, Стен Ли позабавио зависношћу Харија Озборна, цимера Питера Паркера, који се потом обрачунао с дилерима дроге, док је Дени О’Нил кроз заједничке авантуре Зеленог Фењера и Зелене Стреле (“Греен Лантерн/Греен Арроњ”) истицао актуелне политичко-друштвене теме у САД, попут расизма, сиромаштва, корупције и заштите животне средине, а врхунац је био тренутак у коме је представио помоћника Оливера Квина, Спидија, као хероинског зависника. Овакве промене нису заобишле ни “Бетмена”, чему је опет кумовао О’Нил. Он је Џокера, годинама портретисаног као обичног лакрдијаша, вратио коренима из Златног доба, приказавши га као бруталног убицу каквим га и данас знамо. (“Бетмен” #251 из 1973. године, где се Џокер свети некадашњим члановима банде, био је кључан.) Стрипови настали средином осамдесетих и касније припадају Модерном добу, али најбоље је рећи како се ови периоди стваралачких стремљења преклапају (најпре Сребрно и Бронзано, а потом Бронзано и Модерно доба), јер се радило о постепеним и вишегодишњим променама, чија су кулминација “Повратак Мрачног Витеза” Френка Милера и “Наџирачи” Алана Мура. Оба стрипа/графичка романа појавила су се 1986. и уз њих углавном стоји атрибут револуционарни, што је случај и са именима ове двојице аутора.(Гледе независне сцене, уз раме са ова два наслова је Шпигелманов “Маус”.)
Наставак овог чланка можете прочитати на: Stripovi.com