Људи са четири прста

Људи са четири прста

Анализирајући криминална удружења многих народа свијета, њихове кодексе и начине ,,оперисања“, просјечан Србин ће багателисати наше мафије, сматрајући их смијешнима и неорганизованима, наспрам озлоглашених Коза Ностре или Тријаде. На питање да ли наше подземље стварно заслужује подсмијех због примитивних начина ,,пословања“, могао би одговорити овај, вишеструко награђивани, роман о чудовиштима у људском облику.
Приповиједачка линија овог дјела (добитника НИН-ове награде за 1975. годину) прати мрачну исповијест младића, који у потрази за оцем, напушта Југославију и одлази на Запад, у Дојч. Очекивани живот гастарбајтера и жељена слобода, већ на граници са ,,трулим Западом“, постаје недостижан сан једног роба јер се балканска емиграциона мафија, у периоду послије Другог свјетског рата чврсто инфилтрирала у њемачко подземље и својом бруталношћу наметнула као надлежна власт за Југосе. Булатовићев макабристички стил демонизације свијести у овом роману достиже врхунац па се и овлашним читањем ликови Шандора Колара, Енвера Папка, Шабана Другог, Нике Мараша и Татароглуа, снажно отјелотворују пред нашим очима. Описујући емигрантски мутљаг, Булатовић нам кроз националистичке идеје и терористичке акције израсле у болесним умовима монструма одвојених од, сада ,,црвене“, домовине, чије темеље урушавају смртоносним акцијама у које шаљу уцијењене емигранте (своје робље препознатљиво по одстрањеном палцу), износи сво проклетство подложности нашег човјека политичким увјерењима. Секташким идолопоклоништвом црној свињи Јозефини, посвећивање пажње магичним бројевима али и сукобом између прежаљених формација (четника и усташа), писац се још једном наругао затуцаности нашег необразованог човјека.
Ова хроника бјегунца Марковића повлачи озбиљна размишљања о истинској слободи појединца те крајњој граници људске спремности да науди слабијем од себе. Људи са четири прста су и данас актуелни, како због описане средине у којој се узгаја тероризам илити нимало витешка борба за слободу домовине тако и због препродаје живог и мртвог људског меса. Перверзне гадости, прапорци Булатовићевог студиозног писања, утјеловљене у грозничави опис младића слуђеног физичком бољу, потхрањеношћу и перфидним мучењима на озлоглашеној Висоравни, изванредно су увјерљиви. Читалац ће се до краја питати чији ће се све лешеви пронаћи на највећем њемачком незваничном гробљу – депонији Грос Лапен.
За љубитеље теорија завјере, роман може послужити и као полазна основа за расвјетљавање позадине многих атентата на југословенске функционере у иностранству и земљи седамдесетих година прошлог вијека.

Милан Милошевић

Оставите коментар

Ваша имејл адреса неће бити објављена Потребна поља су означена *