Бојан Броћиловић (1983)
Фантеова креда
Шта да пишем, шта да кажем,
Што још нисам рек’о,
А да то већ није
Урадио неко?
Откуд мени права кривцима да судим,
Да тргујем пресудама и грешнике кудим?
Свјестан да се питам
Колико ватра воду,
Као осуђеник
Што сања слободу;
Па иако би живот мог’о сабит’ у три реда,
На нешто се мора потрошит’ цијела креда.
Ја сам тек незнани
Фантеов ученик,
Мистична виолина,
Садистички мученик;
Гладан као звијер, из ока мозак вири,
Апетит се појачава, утроба се шири.
Безброј пута пао,
Сваки пут сам устао,
И још увијек вјерујем,
Нисам одустао.
С оловком у руци,
Назирућ’ спокојство,
и Фанте је умир’о
пишућ’ за потомство.
О, јесени…
Посивјели облаци Сунцу кофер пакују,
Срца бију тихо, чују се све тише,
Страсти у грудима више не поскакују,
Влажна јесен шета, љета нема више.
Попут живота што одмиче и пролази,
И никада на путу том да вене не престаје,
У још један заборав бесповратно одлази,
У временским раљама заувијек нестаје.
О јесени, како си учмала и дуга,
Огрезла у облацима, уморна и хладна,
Док спајају нас исти и перон и пруга,
Што си прождрљива, младих тијела гладна?
Толико тиха попут сазријевања плода,
У сивом огртачу од честица воде,
Распламсалих боја шизофреног кода,
Што односи ум у бескраје слободе.
Арогантна и тајајнствена к’о смрт,
Погужвана, блиједа к’о пјесникови листови,
Покисла саблашћу к’о напуштен врт,
У божанском атељеу што красе га кистови.
Један тужни новембар
Субота је вече,
Сједим сам у стану,
Без игдје иког свог,
Пјевам уз гитару.
Самог себе частим-
Точим си у чашу,
Наздрављам тишини
Док не смрскам флашу.
Свако јутро изгледа ми
Као срушен мост,
Да бар имам пса
Да бацим му кост.
Иду некуд дани-
Кукавично бјеже,
Из трена у трен се
Уплићем у мреже.
У властите замке
Самог себе хватам,
Отворит’ очи морам
Почињем да схватам.
Живјели!!!
Крај бирцуза се зауставим
Кад спознаја ме стигне,
Гутљај, два ил’ пет
Из мртвих ме дигне.
На шанку нема разлика,
Тамо сви смо исти,
Бил’ богати, сиромашни,
Прљави ил’ чисти.
Бирцузи к’о храмови
Препуни су вјерника,
Курвиних синова
И академских биједника.
Из пакла својих домова
Суморно су стигли,
До смрти се утапајућ’
У делиријској кригли.
Свим шанковима свијета
Сва слава и част,
Лочимо до бесвјести,
Нек’ нам је у сласт.
Живјели…!!!
Одвезани чамац
Опијен до утрнућа
трен дугујем болу,
покиданих мисли
што плове у алкохолу.
Осим мене нико
са мном не говори,
у трену кад посљедњи се
човјек свијету отвори.
Иако сам међу нама
потпуни сам самац,
осјећам се напуштено
к’о одвезани чамац;
који на сред језера
под мјесечином плута,
са рупом на дну чамца
док тихо воду гута.