Милан Милошевић
Бојажљив поглед на укроћену машту
– кратак преглед историје стрипа –
Технолошки развој, који је основна ознака текућег вијека, условио је и умјетности. Једна од њих, она девета, такође проживљава преображај и губи своју класичну препознатљивост. Подрезaвши крила умјетничком роду, свеукупна транзиција потребује и другачији стрип, модернији. Ако заграбимо у цијеловјековну историју стрипа, спознаћемо велико удаљавање стрип радника од коријена.
Овај медиј, својевремено настао као шаљиво новинско штиво пропраћено карикатуром, изобразио се веома брзо тако да је већ првих деценија 20. вијека у рани стрип ушла новина, која је све до данашњих дана остала његов незамјенљив елемент – облачић. Велики искорак ка умјетности је направљен истих година. Издавачи, цртачи и текстописци су заузели озбиљнији приступ и почели проговарати о свакодневним темама, забрањеним стварима те лицима и наличјима свијета око нас и све то су пропраћали чистијим цртежом (који је све мање личио на карикатуру) и филмским кадрирањем. Ипак, превагу над озбиљнијим стрипом су у међуратном периоду однијели научно-фантастични каишеви новинског стрипа (Бак Роџерс, Супермен, Флаш Гордон, Брик Брадфорд) и бајковити блазирани подобни дјечијем нараштају из Дизнијевог студија али и они други (Морнар Попај, Бим и Бум, Породица Тарана). Да ће стрип једном имати и другачији изглед, доказивали су ,,изроди” попут сад већ легендарног Принца Валијанта Харолда Фостера.
Да је ова у коријену бенигна забава са шаљивих страна новина постала озбиљнија ствар, доказује нам и тешка злоупотреба истог која се често дешавала током Другог свјетског рата. Многе земље су стрипом покушавале исказати своја политичка начела која се данас не би могла назвати хришћанским. Док су Американци стрипом позивали на линч Јапанаца и осталих Азијата због бомбардовања Перл Харбура, Усташе су у оближњој НДХ подучавали младеж љубави према владајућем клеру и поглавнику за чије су се здравље узорна дјеца свако вече требала молити. Било је и похвалних покушаја који су стрипом покушали мотивисати војнике на ратиштима или им барем уљепшати тешке тренутке. Ипак, ова настојања су остала покопана под насртајем ратних стрипова који су пропагирали покоље и крвопролића за добро само једног народа.
Послије Великог рата, ситуација се гледе стрипа поправила али само у неким државама. У већини комунистичких земаља, стрип се сматрао само капиталистичким замајавањем социјалистичке омладине тако да је био скоро забрањен или озбиљно цензурисан. У Југославији, у периоду од 1945. до 1952. стрип је био непожељан због свог ,,лошег утицаја на социјалистичку омладину”. Покретањем листова Плави вјесник и Политикин забавник, стрип добија на промоцији и почиње освајати пространства од Вардара до Триглава. У том периоду, у свијету још увијек доминира новински стрип који са новим – старим јунацима (Рип Кирби, Џеф Хок, Гарт, Бен Болт, Фантом) и темама (махом научно-фантастичним и авантуристичким) очарава чопоре дјеце у више земаља. На нашим просторима се врши пресија са стриповима који пропагирају социјалистички подобне теме, углавном из НОБ-а (серијал Никад робом и касније Поручник Тара) али они нису могли побиједити обичан стрип шаљивог карактера.
Деценија која је услиједила била је по стрип изузетно иновативна. Шездесете су поред андерграунд стрипа (који се код нас није запатио добрих 15 година) донијеле јачање италијанске сцене која ће имати много утицаја на југословенске цртаче и још више на омладину која се била омађијана стриповима из мајсторске радионице Ђанлуиђија и Серђа Бонелија. Ова издања (у првом реду Текс Вилер, Загор, Мали ренџер и Командант Марк) су заживјела у сада већ митолошким едицијама новосадског Дневника: Златној серији и Лунов Магнус стрипу, који су почели излазити почетком 1968. године. Иако су имали промјенљиву политику објављивања и лошу концепцију, ова издања ће остати упамћена као предводници плимног таласа који се изливао на киоске широм бивше државе јер су имали, за данашње услове, вртоглав седмични тираж између 100 000 и 150 000 примјерака, зависно од тога да ли се у свескама налазио мегапопуларни Загор или неки други стрип јунак. Није згорег поменути и ,,кривца” за покретање овог успјешног пројекта – Митра Милошевића, тадашњег уредника новосадске фирме који је убрзо постао један од најбогатијих Југовића, јер су се његови пустоловни романи о Луну краљу поноћи, које је писао под псеудонимом Фредерик Ештон, продавали у баснословним тиражима.
Хипи-покрети, експанзија психоделије у популарној музици али и образованија и захтјевнија омладина понукали су издаваче да у вјечној утрци за примат на тржишту, траже нове ауторе са мало савременијим замислима. Суперхеројски стрип шездесетих (Човјек – паук тј. Спајдермен, Дардевил, Икс људи тј. Х-мен, Хулк) су продавани у високим тиражима али нису имали шмек нових осјећаја и расположења јер су својим темама превише одударали од ,,вијетнамске” стварности. Док се у Америци почиње рециклирати стара замисао већ заборављеног писца Роберта И. Хауарда и на основу његових списа покрећу едиције ,,Моћ и магија” жанра (Конан, Црвена Соња, Соломон Кејн, Краљ Кул) у Европи се све више издваја тзв. француско-белгијска школа. Она је приступала озбиљније стрипу па су седамдесете донијеле процват реализма у овом медију. Све више се бијежи од каишевског ,,новинског” цртања. Могули (Жан Жиро Мебијус, Херман Хупен, Андре Франкин, Андре Гошини, Уго Прат, Мило Манара) постављају нове стандарде и самим тим начињу нову епоху у европском стрипу, који је већ до краја ове деценије постао озбиљан медиј и добио звање умјетности.
Ни наши родитељи нису остали закинути за тада модерне стрипове а сада већ класике. Најбоље радове поменуте школе објављивали су многи издавачи из бивше Југославије али највећи дистрибутер фра-бел класика био је новосадски Маркетпринт са својом чувеном Стрипотеком и гигант из Горњег Милановца, Дечје новине. Астерикс, Талични Том, Поручник Блубери, Модести Блејз и многи други јунаци су били најчешћи посјетиоци унутрашњих страна разних едиција. Седамдесете су на нашим просторима упамћене и по изузетној популарности једног италијанског стрипа који није одговарао дотадашњим ,,узусима” које су до прије пар година поставили Бонелијеви и ауторке крими стрипа Дијаболик. Описани преседан је стрип Алан Форд који је са својом сатирично-ироничном нотом оппчинио наше читаоце а потпомогнут умјешним преводом недовољно оствареног писца крими романа Ненада Бриксија (Ноћне игре), достигао неслућене размјере. Феноменални дует Лућано Сећи (Макс Бункер) и Роберто Равиола (Магнус) су са саркастично осмишљеним члановима супертајне Групе ТНТ доказали да стрипу није стран било који елемент књижевног дјела и да је у предности над њим за визуелну компоненту.
Осамдесете значе одређену позитивну стагнацију у стрипу. Старе замисли се црпе до изнемоглости, нових има али су оне у сјенци ,,провјерених” формула. Свијет филма и анимације све више екранизује стрип серијале али са упитним успјехом. У овој деценији смо одрастали уз филмске и анимиране верзије Конана, Супермена, Бетмена, Астерикса, Таличног Тома, Гарфилда, Штрум(п)фова и многих других. Сарадња стрипаџија и филмаџија је многе навело на помисао да је стрип у кризи али то ипак није био случај. Најутицајније европске оводеценијске креације су сигурно XIII (Тринаестица), Џеремаја, Торпедо 1936, Друна, Торгал и Дилан Дог. Стрип осамдесетих старијим читаоцима је збуњујућ понајвише због сложене и на тренутке чак надреалне радње тада изузетно популарних ,,херметичних” стрипова (Мебијус). Ипак, ова деценија ће остати битна по историју стрипа и због интернационализације истог. Језик стрипа постаје језгровит, налик књижевном, теме се продубљују а текстописци одлучно одбацују устаљене шаблоне и стварају разноврсне сценарије заобилазећи патетику и укалупљеност. Цензура је испарила а стрип је постао индустрија, својеврсни комуникацијски језик и универзално добро.
У Југославији је стрип још увијек омиљена занимација тзв. средње класе. Тиражи су били задовољавајући иако су издавачи често водили борбу с несташицом папира. Домаћи производи су се објављивали и у страним часописима а наши аутори су били цијењени у иностранству. У бившој држави су се радили и лиценцирани стрипови (Велики Блек, Тарзан, Космо). Од наших аутора са оригиналним радовима треба издвојити све оне који су израсли у сјенци чувене групе Нови квадрат (Пахек, Кордеј, Керац, Девлић и др.) Сваке године су ницале нове едиције али и дотада ријетки фанзини (Патак). Тираж и заинтересованост публике нису обећавали оно што ће услиједити у деведесетима.
У декади коју ће ови простори упамтити по помрачењу плама југословенских буктиња, свјетски стрип је био у благом назадовању. Почетну безидејност издавача с тек понеким новитетом (Ларго Винч, Трансметрополитен, Хелблејзер) смјенио је нови хит у свијету. Јапанска манга била је нови ресурс који ће спасити стрип у овој деценији. Другачије опхођење према овом медију, читање с десна на лијево, начин цртања и другачије теме су потакле занимање код млађих читалаца.
Сцене отвореног секса, насиља, патолошких иживљавања и крвопролића у деведестима су постала нешто потпуно нормално. Тако су се и стрипови почели дијелити по узрасту публике. Натуралистичка деградација стрипа уз познату жељу да се увијек проналазе нове замисли отјерали су стрипаџије на странпутицу. Губећи васпитно-поучну ноту, стрип се маргинализовао. Иако је то било неминовно (тај прелаз су филм и књижевност поднијели десетак година раније), драконско мијењање концепције нових стрипова није резултирало повећањем тиража. Оваква ситуација се није промијенила до данашњих дана.
Важан период у еволуцији је прескочен на територији бивше државе. Стрипофили су узели пушке у руке или су бјежећи од ратних страхота у иностранство, (гдје су имали паметнија посла од културног уздизања), изгубили додир са свјетским трендовима. Почетком рата стрип је нестао с наших киоска и обитавао је још само у пиратском облику (Стрип Разонода, ЋАО алманах). Наша стрип – сцена је нестала а њени сарадници су се опробавали код свјестских издавача (Гленат, Марвел, Дупуа, Магнум). Какав-такав контакт са свјетским издаваштвом су наши читаоци имали преко Политикиног забавника и његових средишњих страница.
Болесно лудило рата није мимоишло ни стрип. И у то вријеме се нашло људи који ће свој цртачки таленат искористити за хушкачку пропаганду те тако затровати и оне најмлађе, којима су ови стрипови изузетно слабог квалитета и били намијењени (Супер Хрвоје, Босмен, Книнџе, Сви Вождови људи). Разлоге за кршење неутралности стрипа од дотичних аутора треба тражити у тадашњој обијести која је испуњавала брдовити Балкан.
Обновити некадашње тржиште је била јавна жеља сваког стрипофила. Хвалевриједни покушаји многих издавача завршили су неславно (Хорус, Ванини) иако је било и нових, допадљивих млађој публици, идеја (српски суперхероји Луксор комикса – Генерација Тесла, Борци сумрака). Нови миленијум је донио изобиље преведених наслова. Иако је издаваштво у великој мјери уважавало жеље читалаца, праћење свјетских трендова је потребовало и свјетски квалитет па су издања за хронично поптлаћеног балканског стрипофила постала прескупа. Стрипови, због малог тиража и плаћања ауторских права, штамапани на квалитетном папиру, нису више били ,,забава за рају” већ луксуз који су себи могли допустити само они имућнији. Повлачење стрипова у књижарску продају, знатно их је поскупило а и размаженост доброг дјела читалаштва која је захтјевала коричена и интегрална издања. Стрип овим темпом постаје жељена а недостижна ствар, што му сигурно неће донијети рехабилитацију на нашим просторима па нека ово буде апел на издаваче да покрену више едиција за ,,рају”.
У закључном дијелу, пар ријечи о стрипу данас. На свјетској сцени нема много помака. Класични цртачи (махом фра-бел школе) стварају озбиљне стрипове са реалистичким темама и тек понекад се усуде на неки експеримент (Блексад). Амерички стрип, сведен на подмлађивање истрошених суперхероја зарад придобијања млађе публике и насилно настављање завршених серијала, не заслужују дубљу анализу. Манга је и даље популарнија у свијету него у матичној земљи. Домаћи стрип има стабилну подршку и гомилу изложби али нема јединственост у издавању па је сведен на објављивање у прескупим или малотиражним фанзинима (Ендем, Q стрип, Стрип Пресинг, Сергеј). Наши цртачи отварањем граница све више раде за инострано тржиште (Кордеј, Суџука, Гера, Перовић, Гето, Пахек, Гајић, Парлов).
Е-стрипови (нештампани) полако освајају тржиште, цртачи све мање раде ручно или у спрези са помоћницима већ се окрећу рачунарском цртању и колорисању а ни 3Д стрип није више новост. Немогуће је забранити кршење традиције умјетности а модерни вијек нам одузима природност која је зрачила из стрипова. Савремена дјеца (поготово у САД) не подносе црно-бијели стрип па се зарад ,,прође” колоришу кадрови који нису уопште планирани за то те се тиме додатно губи на оригиналности. Модерном клању стрипа придружујемо и немаштовите режисере блокбастера који својим свирепим сецирањем чине неопростиво светогрђе (екранизације Поручника Блуберија, Дилан Дога, Панишера, Астерикса, Конана и осталих).
Будућност стрипа је неизвјесна. Оригиналних замисли нема већ неко вријеме (нпр. једна од најновијих јесте стварање суперхеројке муслиманке што је више жалосно него оригинално). Стрип је мутирао и све више живи као самодовољни организам. Цртачки је и даље умјетност али текстуално све мање јер се сценаристи приклањају дневним темама и потребама (антиполитички памфлет Блиц стрип Марка Сомборца). У оваквој ускомешаности и прећутној борби између традиционалиста и модерниста, ми, обични уживаоци шарених страница, чекамо дане у којима ћемо читати боље нове стрипове и бити мање ниподаштавани због избора штива.
(Бокатин дијак бр. 5)
