Хајнрих фон Клајст: Утвара

Хајнрих фон Клајст: Утвара

С јесени 1809. године, у општини Шлан (градићу четири миље удаљеном од Прага, на путу за Саксонију), проширила се гласина о указању духа једном сељачићу из Штредоклука (селу на пола пута од Шлана за Праг). Ова се гласина брзо проширила и толико узбудила људе да је суд шланског округа одлучио спровести истрагу па је сходно томе именована посебна комисија, из чијих је забиљешки и личних изјава настала сљедећа прича.
Јозеф, једанаестогодишњи дјечак из села Штредоклука, био је свима знан као приглупо дијете; обично је спавао са старим ујаком и дијелом своје браће и сестара у посебном одјељку куће, одвојен од родитеља. Једне ноћи пробудило га је трескање и тргнувши се из сна, угледао је сјенку како се удаљава од ивице његовог лежаја и нестаје у мраку. Јозеф, коме је сан био важнији од било чега, узео му је за зло ремећење ноћног мира и помисливши да је то био његов ујак, намјери се задиркивати га; зато се поче гласно жалити и погрдама осуђивати бучање. Стари инвалид се расани и оштро упита нећака за узрок галаме. Како му Јозеф узврати противупитањем зашто је њему он прекинуо сан, ујак се разјари и након пар промумланих псовки да о томе не зна ништа устаде, с намјером да својим ријечима да тежину, и узе штап те стаде батинати господина нећака. Јозефова вриска, уз крике пробуђене браће и сестара, брзо је догнала родитеље, који су се, уплашени страхом од могућег избијања пожара брзо смирили призором батинања глупог Јозефа. Јозеф, на питање родитеља за разлог батинања у касни сат, кроз јецаје је испричао своју причу. Ујак га је гласно псовао и називао лашцем а родитељи, немајући времена за провјеравање синовљеве тврдње, дали су свој допринос ноћном батинању сиротог Јозефа. Након тога, послаше га на спавање. Наредне ноћи, све изнова. Јозеф се пробуди, од утваре опет помисли да је ујак и, овај пут сигурнији у оно што је видио, гласно се пожали. Ујак се, пробуђен, опет подухвати батинања а у томе му опет припомогоше и зет и сестра. С болом у костима, Јозеф се опет одвлачи на свој лежај. Треће ноћи се привиђење вратило али батине, овај пут, нису скврчавале дјечаково тијело. У глави јадног Јозефа се јавила мисао о властитој немоћи да се одбрани од јачег, па је вођен тиме, оћутао и зловољан покушао што прије заспати. То му је убрзо и успијело.
Сутрадан се у предвечерје Јозеф вратио из поља и испричао мајци о чудном сусрету, који је тај дан доживио. У подне му је пришао чудан и блиједуњав господин у бијелом мантилу. Јако се преплашивши његове појаве, хтио је побјећи али га странчево љубазно увјеравање да му он мисли добро и да ће га чак наградити ако га овај буде слушао, одлучи од те намјере. Смирен, слушао је непознатог господина са тужним изразом лица док је овај причао како га је дуго чекао и да га је то он то три протекле ноћи будио буком. Од њега, Јозефа, изискује једну услугу, коју кад му овај учини, неће имати разлога за кајање. Наиме, у праскозорје, мора са лопатом изаћи у поље и на одређеном мјесту, које ће му он показати, копати док не наиђе на људске кости са пет причвршћених гвоздених окова. То би требале бити његове кости, због којих је он већ пет стотина година дух без мира и спокоја. Кад их нађе и извади, мора копати још у дубину јер ће тако наићи на пет закључаних земљаних шкриња; шта да ради с њима, одаће му касније. Рекавши то, господин нестаде, незнано камо. Мајка је отворених уста слушала Јозефа и са чуђењем га посматрала. Он, који је до јутрос срицао ријечи, сада је течно говорио, везао попут пјесника; више јој није личио на беспомоћног глупана. Колико год јој се синовљева прича чињила злокобном, паметно је слутила да постоји благо у шкрињама па се брзо ријешила на ископавање.
Зором, с опремом за копање, мајка и син кренуше пут поља на којем се дух показао Јозефу. Тек што изађоше из села, Јозеф рече: ,,Погледајте, мајко, ено господина”. ,,Гдје?”, устукну мајка, преблиједи и стаде се бјесомучно крстити. ,,Овдје, испред нас”, одговори Јозеф, ,,рекао ми је да ће нас он наводити”. Мајка на показаном мјесту ништа није видјела; схватила је да духа, како бешумно корача испред њих, може видјети само њен син. Путељак је водио до једног сметљишта; ту је Јозеф стао и показао: ,,Овдје, мајко, треба да копамо, тако каже господин”. Она, обливена хладним знојем, намјести лопату и с грамзивошћу у замасима, стаде копати. Ископала је неких двије стопе земље док није наишла на мртвачеве кости; ,,Господин сматра веома љубазним од тебе што му помажеш”, добацује Јозеф мајци. Она није обраћала много пажње на похвале петстогодишњег духа, већ је своју узнемиреност, због неуобичајеног окружења, покушала одагнати молитвама и бајалицама. Камара костију је била буђава па се у додиру са ваздухом брзо претворила у прах. На подкољеницама и подлактицама, одмах уз зглобове, лежале су јаке гвоздене негве. Изненада Јозеф викну у раку: ,,Мајко, господин жели да копате мало више десно, тамо гдје показује са мачем; ту му, каже, лежи глава.” Мајка послуша сина и недуго потом подиже лобању чије је чело било опасано великим гвозденим прстеном. На то се она сломи; свака ископана кост па сада још и лобања злокобничког погледа, ослаби њене живце па је у страху одбацила лопату од себе и вриштећи побјегла пут села, уплашена више него икад у свом животу. Не схватајући разлог мајчиног бијега, Јозеф се, посрамљен окренуо непознатом с намјером да га упита шта ово све треба да значи али њега ту више није било. Климајући главом као да се мири с напуштањем, Јозеф стави ископане окове на лопату и кратко се поигра пепелом од костију. Послије пође пјевајући у село. Пет окова је суд озваничио као реликвију па се и данас могу видјети у општинском уреду.
Послије завршене истраге, не желећи да улазе у објашњавање догађаја, општинари су, охрабрени пронађеним оковима, наложили наставак копања и тражење шкриња. У новембру 1809. године, кад је лично приповиједач видио раку, већ се дошло до позамашне дубине. Како су даљи радови превазилазили снагу и моћ обичних копача, морали су позвати рударе. Они су копали тунеле лијево и десно, тражили шупљи звук, али узалуд. Од шкриња ни трага. Кад би се наишло на некакву крхотину, нада би расла али би се она брзо распршила. Осјећајући се посрамљенима због своје наивности, рудари су лако прихватили идеју, која је пала на памет једној паметној глави. Блага имају своје хирове, који се морају поштовати а кад их већ не смије дирати нечиста рука, закључили су да ископавању мора присуствовати и сам Јозеф.
Како је већ био децембар, топло су обукли дјечака и дали му малу лопату у руке; слали су га да на разним странама избаци по комадић земље. Надали су се много чему од ове ситне пакости али чинило се да је духу више било стало до костију и своје слободе него до шкриња јер ни Јозефово присуство није довело до жељене ископине. Јачи мраз заустави радове а на прољеће, иако је одлучено да ће се наставити са ископавањем, оно се потпуно обустави. Ипак, утвара и није била незахвална према малом Јозефу. Измакло му је благо (које му, успут, никад није ни било обећано), али је бивао богато дариван од силних намјерника, који су се сјатили са свих страна да виде дјечака који је разговарао са утваром.

Превео: Виктор Мармилић

Оставите коментар

Ваша имејл адреса неће бити објављена Потребна поља су означена *