Жељко Тутуновић, Загреб
Иза жице умпрофорке
Ја живим иза зида, иза жице умпрофорке
и гледам само птице како лете, голубове, чворке;
ја мрзим свако јутро кад ми кажу: ,,добро јутро”
кад ме сјете гдје то лежим, сав се згрозим и најежим.
Иду дани, године, нема краја моје робије,
не пролази, води ме, драги Боже, одавде;
ево чекам сваки дан, можда будем изабран,
можда какво повјеренство скоро пусти мене ван.
Мало радости ми даје кантина,
пијем много сока умјесто вина,
слушам своје пјесме преко ем-пе-трија
игра се ногомет и пуши се шкија;
Ноћ када падне сретан сам ја,
шетам се тада без запрека,
обилазим дом свој, пријатеље,
а све то из затворске постеље…
Друкер
Што то радиш, друкеру, што си ме проказ’о
Разбићу ти њушку, очи си ми маз’о
Зар сам то заслужио, ја сам ти све дао,
Кости ћу ти сломити, због тебе сам пао.
Што си мур’ји прич’о да стојим иза свега,
када мене нигдје нема, бивши мој колега?
Незаконити докази, можда си у праву,
ал’ чим дођем с робије, разбићу ти главу,
јер луди судија закон и не чита
него даје робију, разлог и не пита.
Ал’ добиће и судија, с тобом, иза врата,
бацићу вас с небодера, са осамнаестог ката.
Чувајте се, чувајте, велика сам манга,
јављам се из Лепоглаве, високог сам ранга!
Стопут сам ти рек’о да зачепиш губицу,
дротови те сломили, ставили на удицу.
Шта си мене, шоњо, уз’о за левата,
сломићу ти ноге, макар из ината!
Други су то радили преко телефона
а ти мене друкаш на велика звона!
Упамти то, смраду, имај чет’ри ока,
штанга тебе чека и са леђа и са бока!
Не могу ти помоћи нити специјалци,
тебе ће одрадити професионалци!
Ал’ добиће и судија с тобом, иза врата,
јер је ова пјесма почетак мојег рата!
Пушач траве
Ја сам само пушач траве, која потајно расте,
која чека моје усне, да се са њом почасте.
Не, ја нисам криминалац, јер ужитак у њој имам,
не, ја нисам изопћеник, јер у трави уживам.
И мој је деда пушио траву,
и није због тога изгубио главу.
И мој је тата пробао траву,
и није због траве изгубио главу!
Чланак 173 каже: не можеш уживати,
ако хоћеш сретан бити, мораш робијати.
Чланак 173 су измислили неки фолери,
као они брину за младе, а пиздарије им стално раде.
Ја сам само дете природе, које дише пуним плућима,
које сања своје снове, у бесаним ноћима.
И Фрањо Јосип је пушио траву,
и није због тога изгубио главу,
Ивица Рачан је пробао траву,
и није због траве изгубио главу!
Чланак 173, једном ћемо ми укинути,
и на миру, на миру уживати.
Чланак 173, у траву ћемо ми умотати,
запалити и попушити.
Ја сам само пушач траве, која потајно расте,
која чека моје усне, да се са њом почасте.
Ја сам само пушач траве!
Робијо, опет сам те доби(ј)о
Реметинец ова гуза јако добро зна,
робија је моја, моја судбина,
робијо, робијо опет сам те добио
већ сам лимит свој давно пробио.
Кад ја тамо опет дођем гледају ме сви,
питају ме редом: Тута, опет ти.
Кад ја тамо опет стигнем радују се сви,
пријатељи стари моји другови.
Робијаши, робијаши, моја родбина
робија је, богме, наша судбина,
робијо робијо, опет смо те добили,
одавно смо лимите своје ми пробили.
Осјећа се рецесија, нема лимузина,
бициклом се сада тамо долази.
Осјећа се репресија, нема нити вина,
живот тако споро, споро пролази.
Прво када дођеш тамо скидају ти гаће,
мораш да се напрћиш, напрћиш што јаче,
а кад идеш да се купаш чврсто држ’ сапун,
да ти не уваљају дебели харпун.
Када идеш у кантину требаш брдо пара,
кантина је, зна се, прича стара.
Све је тамо тако добро, хоћеш хитно ван,
на робији су продужили дан.
Алкохол је краљ
Кажу да није добар и да алкохол шкоди,
Ал не знам то како, кад мени годи,
Много тога није добро и много тога шкоди
Ал’ све што не ваља, мени управо годи.
Пијем јер ме увијек угрије, алкохол то умије,
Само лоша вода може да ме убије
Сва пророчанства мени он остварује
Код мене, људи, алкохол царује!
Радимо што хоћемо, пушимо и лочемо,
У цуги сваког шијемо, и збиља забријемо
Ни розег се не бојимо, на ногама још стојимо
И никад празне флаше, никад ми не бројимо!