Душко М. Прлина (1962)
КЛУПКО
Не волим те више. Ти ме на то тјераш.
Оне тешке кише што на сузе личе
нису биле варка, знао сам шта смјераш,
она жеља жарка само је ствар приче.
Да ли пратиш риме док ти ово појем?
Мене љубе зиме и мјесец ме пржи,
идем црном дану истовјетном, твојем
и све је на длану, до кости, до сржи.
А свака ми бора врело чело грди,
свака твоја зора моју замотава.
Богу да се јавим – он се на ме срди.
Клупко смиљем правим, све се намотава,
морам хтјети себи да се срце тврди.
Поклањам се теби, крај се намотава.
СРЕЋА ОСМИЈЕХА ТВОГА
Тихо смо пловили у чуну од трске
скривени у сраму безобразном, нашем,
па пред тобом срцем ко заставом машем
и отимам чари од лјубави дрске.
Тад сам те задњи пут држао за руку
а вјетар нас упорно даље носио,
тебе сам пјевао, пољубац просио,
ти се предавала познатоме звуку.
Не даруј ми тугу, молим те ко Бога!
Мирна си, миран сам, не треба копљање,
а још око твоје тјера ме од злога.
Кад је све прохујало – дошло кончање.
Остави ми срећу осмијеха твога
да ми не заустави крви колање.
СИБИРСКА РАПСОДИЈА
Немој да те мртве наде чуде
И поглед сјетан, корак дрхтав
Тек сад видиш, кажу очи луде
На тој страни срца титра љубав.
У хладној ноћи сибирској хучи
ријека, балалајка пјева. Бријег
скриће нас и поларна ноћ, лучи
Видиш брезе, чадоре, коње, снијег.
Отварај кутију да зрак сине
Из ње ће сан стидљиво изаћи
Још љепши од ове мјесечине.
Ми ћемо се загрљени наћи
У дну срца, снијежне долине,
Ништа се неће, ништа помаћи.
ЧЕКАЈ МЕ, ВОЛИМ ТЕ
Колико сам се пута окренуо тражећи
гледајући како ваздух трепери
Зрак који си из сна пробудила
и мени оставила.
Колико ли је љепоте у њему
а туге у питањима овим
сновима мојим пробуђеним.
Молим се да престане
умре ова туга
Божји дах да не стане.
Чекам
Зовем
Из мог мокрог јастука излазиш
И вјетриш
И пјеваш
Срце ми је у несвијести
Дрхтај ноге издале
Да кажем?
Да, слушај:
Чекај ме, волим те!
ЧИН
Са главе скинула
Мој вијенац,
Пољубила ме у чело крваво
Она, тако лијепа издаја.