Ах, ко то враћа дивне дане,
из давних времена натраг?
Гете
На путељку
Пјешачисмо у топал мајски дан.
Слијева бљештало се језеро,
А у широком луку зелено поље
Боровом шумом опкољено би.
Кућица на осунчаном брежуљку,
ратар ораше бразде,
гдје-гдје жбун – пејзаж сав.
Разговору посветисмо се и осматрасмо
путељак.
Одједном угледах:
Дјевојку на рубу врта,
овлаш на дрвце наслоњену,
стајала је и снено гледала
плавим очима у плаву даљину.
Једва шеснаест љета! Још је имала,
свијеж младице стас,
у потпуности заобљено лице,
попут нетакнутог воћа. Саме очи
знале су и превише. Сањала је тако
напола будна. Наш пролазак поред, није спазио
њен поглед уперен у даљине.
,,Јако чудно
Њен поглед погодио ме равно у срце и тамо
пробудио слатку, давно заборављену мелодију
из неког давног доба. Та дјевојка тамо
би дјетињство моје. Да, стајала је на путељку
и не погледавши ме упитала:
,,Препознајеш ли ме? Сјећаш ли се
срећног времена
црвеног мора милости
испред очију твојих што лежало је?!”
О, златне године!
Вила
Навече при мјесечевом сјају,
док вјетар спава у крошњама,
плеше прелијепа вила
на тихом, трском обложеном
розаном базену у шуми.
На то мјесто не доспијева
ни дах људског трајања!
Ту и јечеће звоно
умире у далеком мору крошања.
И тако стоји шума слушајући
властито ћутање нечујно.
И прелијепа вила
нагиње се преко мирне воде,
као свјетлуцава мирисна статуа,
што искричаву плаву косу
око бијелих чланака увија.
Шири своје њежне руке и
спушта их до тамног дна,
Као лијепа мисао
луниним сјајем обасјане самоће.
У јесен
Шта то шушти подно ногу мојих?
То је, са дрвећа, опало лишће,
Које је срећно лежало
На рубу шуме!
Ко ли ме то дозива?
Птица селица што је одлетјела,
а недавно је, уз весели пјев,
у гнијездо слетјела.
Срце моје, зашто тако лупаш?
Ти осјећаш било природе,
а путања вјетра
твој је траг!
На један нос
Као рубин на роза обојеном дну
У пламену ватре распршује се,
Као пурпурна ружа са благим оком
Весело са задовољством будећи радост цвијета,
У вечерњем руменилу срећно проводи вријеме,
У поновном сјају црвеног вина свијетли она!
О, кује ријеке су још текле заједно
Да би створиле овај прелијеп пламен!
Колико је кила сребра и злата
За стварање бакра потрошено,
Колико земаља је од свог народа
Пиће за њено добро поклонило!
Преко рта, добро – чисто вино окреће се
Без оптерећења, заврши се:
Једно брдо пламена, једна прелијепа
Са унутрашњим жаром потопљена луковица!
Хајнрих Сајдел (1832-1906) је био њемачки инжињер, пјесник и прозаиста. Његови литерарни радови досад нису превођени на наш језик. Незахвалног задатка да учини прве кораке на пољу преводилаштва примила се млађахна средњошколка, Ирма Мујаковић. Ово су њени препјеви неких од најпознатијих пјесама њемачког великана.