Политичарење у Срба

Политичарење у Срба

У покушају да се закаче за теретни вагон европске цивилизацијске локомотиве и тако из азијатског мрака пређу у модерни свијет, Срби у Аустро-Угарској су у другој половини 19. вијека свесрдно прихватили занимљиву праксу политичког обијеђивања лица из супротне ,,партаје“. Иако се размирица на личној основи и тешких ријечи у јавности није стидио ни римски Сенат, они су код нас прешли границе колоквијалног неслагања и уљудне расправе са саговорником, попримивши притом димензије националног спорта у којем здушно учествују збрда-здола зготовљени политиканти. Дио српског живља у Аустро-Угарској није одолио моди политичарења па је, искористивши популаризацију новина, пунио њихове странице увриједама идеолошких неистомишљеника. Тако су подметачине, сплетке и несувисле критике постале свакодневица и одраз наше, нашироко познате, неслоге. Овај посао су обављали, махом, приучени апаратчици занесени лажним значајем стечене позиције али и понеки загрижени културни трудбеник (Јован Јовановић Змај, Лаза Костић).
Јунак ове странице, Јаков Јаша Игњатовић, је послије разилажења у мишљењу са ,,оцем Војводине“ Светозаром Милетићем, читаве двије деценије био жртва новинских атака. Муком стечени углед прегаоца био је озбиљно пољуљан многобројним злонамјерним опаскама које су имале за циљ дискредитацију брудера Јаше као политичара, књижевника и Србина. ,,Моралног муштрања“ није био поштеђен ни у некролозима.
Угледни Сентандрејац се често оглашавао на јавне прозивке и на тај начин покушавао објаснити свој конзервативни политички став о Војводини али је тиме само постигао супротан ефекат – анатему свог лика и дјела. ,,Опрати“ Игњатовића од епитета ,,плаћеника тајних фондова будимпештанских“ (Скерлић), ,,мађарона“ или пак ,,честитог романсијера ал’ не и честитог Србина“ (Нанчић) јесте циљ овог чланка. Подсјећањем на ову неправду и преношењем дијела једног Игњатовићевог одговора на новинске провокације даћемо скроман допринос у исправљању историјске грешке учињене нашем великану.

,,Па ако ме ви баш и не држите за тако доброг Србина, ал` ја и сам, из сопственог уважења, морам се за таквога држати. Видите, ја у срцу Мађарске рођен, већ у осмој години, учио сам облигатно мађарски језик, и научио сам од тог доба тако да би тим језиком и књиге писати могао; па видите, још се нисам помађарио, нисам писао ни у оригиналу тако мађарско дело нити превађао, премда да сам прво чинио, не би о мојој материјалној штети писао јер, верујте, колико сам српски написао и зато награде новчане добио не износи толико колико сам у мом животу на цигаре потрошио. И удовољство ми је једино то што занимам нашу публику и занимаћу је док не издахнем.

Милан Милошевић

Оставите коментар

Ваша имејл адреса неће бити објављена Потребна поља су означена *