Драги посјетиоци и читаоци,
овај чланак о Александру Македонском је дио студије Миодрага Милановића ,,Светска блага изгубљена и нађена”, којег нам је аутор, као вид свесрдне подршке идеји СРП-а (а испред сајта и књижаре Вандалија из Београда), дозволио да објавимо на нашем сајту. Надамо се да ће продуховљена мисао нашег научника овим путем допријети до ширег круга виртуелног публикума. Напомињемо да је назначено дјело само један од занимљивих наслова у понуди Вандалије те да се у то, свакако, и сами увјерите на http://vandalija.co.rs/index1.html
КРАДЉИВЦИ АЛЕКСАНДРОВОГ КОВЧЕГА
И после смрти, Александар Македонски, Лесандар Србљанин, како га
назива Иван Гундулић у својој познатој поеми, био је веома поштован. Кад је Гај Јулије Цезар увидео да је Александар, у његовим годинама, већ покорио већину тада познатог света, док се он још мучио са Галима и њиховим пркосним вођом Верцингеториксом, пао је на колена и горко заплакао.
Други римски император, Калигула, познат по својим злоделима,
годинама је обилазио Александров гроб у Египту, све док није уобразио да је он, главом и брадом, реинкарнирани македонски краљ. Парадирао је улицама Рима, док му је груди красио златан штитник великог војсковође, безобзирно скинут са његовог балзамованог тела. Најопседнутији Лесандром био је Каракала. По повратку са Александровог гроба 215.г. толико се уживео у улогу македонског краља да је од поданика захтевао да га зову Каракала,
Александар Велики Римски. То је наишло на подсмех демократског
грађанства, па се Каракала силно разбеснео и наредио одмазду. Посечено је 20000 недужних глава, док се императоров гнев није охладио. Две године после тиранинове смрти, место вечног почивалишта најславнијег освајача света, као да је било прекривено велом таме. О краљу Македоније није се смело говорити, а камоли обилазити његов меморијални комплекс. Тако је било све док се Наполеон, император са Корзике, није заинатио да поново
уведе поклоничку туру обиласка Србљаниновог гроба. Његове трупе, на
чијем челу су били најпознатији стручњаци за античку историју и археолози, четири године су преоравале Египат. Резултат је био, као и у доминама, дупло голо. Где је нестао гроб Филиповог сина?
Гордијев чвор
Јула 356.г. пре н.е. се у Пели родио син Филипа ІІ Македонског и
Олимпије. Кад је наршио 13 година његов учитељ постао је велики филозоф Аристотел. Седам година након тога, Филип ІІ је убијен а на престо је дошао његов млађани син и одмах се прогласио краљем. Године 334. пре н.е. са војском од 42000 добро наоружана човека, напао је Персију и забележио први успех у бици на реци Граник, како сам назив вели, на граници Персије и античког света Европе. Године 333. пре н.е. недалеко од данашње Анкаре, будући освајач света је решио највећу енигму античког доба, Гордијев чвор. Распетљао га је по средини, једним ударцем мача. Овим се испунило Гордијево предсказање да ће човек који успе да реши његову заврзламу постати владар Азије.
Већ после седам година, моћно Персијско царство лежало је под
Александровим ногама. Он се, као у бајци, оженио лепом Роксаном и трагом древних Аријеваца кренуо у освајање Индије. Следећих годину дана, краљ Македоније је предводио низ крвавих битака а, његовој војсци која се борила без предаха, дошла је вода до грла и они се побунише. Лесандар је угушио побуну, успео је да прође највећу пустињу потконтинента Гердосију (Грдосију) и да се окупа у Индијском океану. Град Екбатана му се предао без борбе. Наредне три године владар света је учврстио своје царство време проводећи, углавном, у Вавилону. Али, по завршетку једне од многобројних
гозби, Александар је добио грозницу; накратко се опоравио али је поново пао у постељу. Умро је 10 јуна 323.г. у 32. години живота. Научници немају одговор на питање шта је узрок смрти јунака Гундулићеве поеме. Његове последње дане описао је Плутарх (46- 127). Иако је овај грчки полихистор живео четири века после Александра, приче о његовим војевањима и наглој смрти, преношене с колена на колено, изузетно су биле живе у свести људи
па је Плутарх описао освајачев крај са доста појединости. Пре него што је Македонски стигао да у Вавилону прослави свој вртоглави успех, његова кола су већ кренула низбрдо. Хефестион, његов добар пријатељ, умро је од грознице а неутешном Александру су гатаре прорекле како ће млад умрети и да неће понови видети родну Пелу. Сам је сведочио о кобним предсказањима које му је доносио непознат старац (отац?) током сна. Видео је себе како седи на трону и нагло пада у транс. Све је то, како пише Плутарх, узнемиравало краља.
По завршетку гозбе, приређене у његову част, Александар је исте
вечери добио грозницу и наредни дан је провео у опоравку. Таман кад се чинило да му је боље, болест се вратила и он је издахнуо. Пошто је Хефестион умро под истим околностима, двором су колале гласине о
завери. Александров посилни, син једног његовог противника, био је
главни осумњичени. Можда му је посилни сипао у пиће отров који изазива симптоме сличне грозници? Научници спомињу и болести, од маларије до запаљења панкреаса, изазваног претераном употребом алкохолних пића. О македонском краљу и владару света се причало да је тешка испичутура.
Одгонетање тајне
Александра су још за живота многи сматрали божанством. И данас,
после 2300 година, његова слава не јењава. То је само додатни подстицај многим светским историчарима, археолозима и антрополозима, да разреше једну од највећих мистерија старог света – где се, заправо, налази последње Македончево почивалиште? Ако се током шест векова знало где је Александар сахрањен, онда је још нејасније како данас не може да се утврди где му је гроб? Углед овог владара је био тако велики да су римски цареви, много година после његове смрти, путовали у Александрију, као на ћабу, да би се поклонили његовим сенима. Шта се десило да Лесандрово почивалиште тек тако нестане из историјског памћења? И, шта се десило са
његовим земним остацима и величанственим погребним ковчегом?
Одгонетање ове тајне незеобилазно почиње на територији да нашњег
Ирака. Ту, у Вавилону, умро је Александар Велики, убрзо по окончању
великог индијског похода. Као тачан узрок његове смрти можемо (а и неморамо), прихватити стрес или, како наводи Николас Сондерс, професор на Универзитетском колеџу Лондон, извесно је да се „никада није догодило да тело преминулог толико утиче на судбину живих и будућу слику света.
Углед који је стекао као највећи освајач у историји магнетски је привлачио војнике који су желели да се приклоне Александровом наследнику“. Упркос дотадашњим македонско-грчким обичајима, Александрово тело је балсамовано и припремљено да се положи у величанствену гробницу коју је тек требало пројектовати и изградити. Али, где? То питање је унело раздор међу краљеве заповеднике. Неки су предлагали да се гробница подигне у Вавилону, други су били уверени како његове земне остатке ваља вратити у Пелу. Док су се они препирали, генерал Птоломеј је већ имао разрађен план. Ни мање ни више, украо је Македончево тело. Урадио
је то смишљено, верујући да ће остварити свој сан и постати владар Египта.
Прва станица, где су се зауставиле одметнуте Птоломејеве трупе, био је Мемфис. Ту је Александрово тело погребено у једну омању пирамиду; грађевина припадаше неком мемфиском властелину. Птоломејев сан се остварио и он је постао родоначелник истоимене династије Птоломејевића. Његови војници су веровали да га Александров дух походи и даје му савете у вези са владањем Египтом.
Кристални саркофаг
Стотињак година касније, један од Птоломејевих наследника је
одлучио да саркофаг са балсамованим Александровим телом пребаци у
главни град Александрију. Године 204. пре н.е. саграђена је величанствена гробница и Лесандрово тело је смештено у кружну грађевину, сличну Хадријановом маузолеју у Риму. Тело великог војсковође лежало је у провидном саркофагу чији је поклопац направљен од углачаног и фино избрушеног кристала, док је постоље било од тешког злата на коме су веште занатлије показале сцене Александрове победе над Персијанцима и дравидским становништвом Индије.
Несумњиво је да су људи на Македончев гроб долазили као на
ходочашће. Ова опчињеност што је несмањеним интензитетом трајала
пуних шест векова и била претворена готово у верски занос, засметала је неким владарима. Идеолошки назори у Римском царству су се променили, нестало је и Птоломејеве династије, а хришћанство је постала државна религија проповедајући како земаљских богова више нема. Теодосије, последњи владар Источног и Западног Римског царства, препариран хришћанским догмама, није имао алтернативу: наредио је рушење свих споменика из паганских времена. Ова одлука, достојна највећих варвара човечанства, доследно је примењивана више од деценије чиме је Теодосијев проглас, запечатио судбину последњег Александровог почивалишта. Од четвртог века, у историјским списима, више се не помиње маузолеј Александра Великог. Штавише, као да је место посете на стотине хиљада људи, преко ноћи, нетрагом нестало. Шта се догодило? Можда је катастрофалан земљотрес, праћен цунамијем, разоривши Александрију 365.г. претворио Александрову гробницу у хрпу шута? Ко су кријумчари мумије?
Ако је Теодосијева одлука доследно спроведена и над Александровим последњим почивалиштем, учесници у варварском разарању светилишта сигурно о томе нису хтели да причају, бојећи се гнева и освете
ходочасника. Ако се има у виду да је хришћанство Александра прогласило непожељним, па је о томе донесен и пригодан закон, онда не чуди што о томе нема записа. Александар је био нека врста паганске иконе и, уместо да то време врви од података, десило се управо супротно – све је прекривено заклетим ћутањем.
Јасно је да би откриће Александровог саркофага било равно открићу
Троје или Тутанкамонове гробнице. Но, мало је шанси да се то догоди јер, у међувремену, време је учинило своје. Алексаnдрија је, за последњих 2000 година, преживела небројено много ратова, опсада, рушења и природних непогода, да је гробница вероватно сасвим уништена. Али, шта се десило са Александровом мумијом? Неки мисле да је тело највероватније распарчано како би се делови чували као реликвије. Но, постоји и друга могућност – мумија је прокријумчарена из Александрије и пренета у сасвим друго место.
Наиме, да би се у хришћанском добу сачувала гробница, можда је, у ІV веку, проглашена почивалиштем светог Марка?! Ако је било тако, о чему сведоче неки ватикански списи, онда је тело великог војсковође лако изнесено из Египта. Професор Сондерс заступа мишљење да је Лесандрова мумија смештена у Венецији, у цркви светог Марка. Ово поткрепљује белешком млетачког дужда из XVІ века, заправо његовом паралелном књигом трошкова где пише да је издвојена извесна сума за поправљање мумије у затвореној крипти Маркове цркве. Ова недоумица би била врло лако решена само да високи католички великодостојници дозволе улаз у запечаћену гробницу у поду, десно од олтара венецијанске цркве св. Марка. Међутим, и поред више захтева угледних научника и археолога, Ватикан одбија те захтеве без објашњења.
Можда се, једног дана, ипак испостави да милиони туриста и верника
што долазе у Венецију сваке године, већ десетинама векова одају почаст Александру великом несвесни да су у цркви, на истоименом велелепном тргу, пре вожње гондолом, прошли покрај његових земних остатака. Шта је било са златном гробницом и кристалним саркофагом остаје тајна…