Додјељивање Нобелове награде за књижевност Бобу Дилану је доказ више да је ,,аристократска књижевност” у озбиљној кризи чим је посегнула за лирским благом ,,уличних пјесника”, којима су се присталице горенаведених, још јуче, подсмијавали и чијим су стиховима оспоравали било какву вриједност. Свјетском тренду сврставања рокенрол пјесника и њихове поезије у антологије националне лирике смо се придружили и ми, па се тако стихови Ђорђа Балашевића, Боре Ђорђевића и Милана Младеновића могу пронаћи у изборима еминентних књижевних критичара – антологичара (нпр. Ненада Грујичића). Ипак, немају сви ,,стихоклепци” срећу да им се име пронађе у садржају неке антологије. У њу улазе само најбољи и најзаслужнији.
Један од ,,баксуза”, чије постојање неће забиљежити ниједан теоретичар књижевности (понајвише због помањкања версификаторског умијећа), је сигурно и Александар Леки Цветковић, вокал, гитариста и текстописац из Ветерника, познат по свом ангажману у групи ,,Балкан”. Цветковић, приучени свирач и пјевач, на албуму ,,Гола истина” из 1982. године имао је, ненадано, прилично слушан хит ,,Тридесет пета – шеста”. У овој тужној причи о очевима чије је дјетињство прекинуо рат а младост и здравље однијели послијератне обнове разрушене земље, пронашао се велики број Југословена.
Више о овој пјесми прочитајте у првом броју СРП-а.
Аудио запис пјесме: