(Первая вилка в Англии по М. Ильину)
Године 1608. у Италији боравио је Томас Коријат, Енглез. За вријеме путовања водио је дневник о свему ономе што га је посебно задивило: о прелијепим венецијанским дворовима, о љепоти мраморних храмова старог Рима и о познатим вулканима на Везуву. Али, више од Везува и венецијанских дворова, једна ствар је посебно импресионирала Коријата.
У дневнику је био написано овако: „Када Италијани једу месо, они се користе малим вилама које су направљене од гвожђа или челика а понекад и од сребра. Италијани никада не једу рукама. Они сматрају да није лијепо јести рукама зато што нису код свих руке чисте.“
Коријат је купио у Италији такве „виле“. Виљушка, коју је он купио мало је личила на наше виљушке. Тај инструмент је више личио на камертон него на виљушку.
Када се Коријат вратио кући, желио је да задиви пријатеље и познанике својом куповином. За вријеме једног ручка извукао је из џепа виљушку и почео јести као Италијан.
Сви су зачуђено гледали у њега. А када је он објаснио шта му је у рукама сви су жељели да виде инструмент којим Италијани једу. Дамама су се највише свидјели елегантни дијелови а мушкарцима италијански изум, али су се сви усагласили да су Италијани чудни јер је незгодно јести виљушком.
Томас Коријат се покушао свађати, доказати да није лијепо јести месо рукама јер нису у свих чисте руке. Присутни су се љутили. Чак се господин Коријат питао: „Да ли у Енглеској ико пере руке прије ручка? Зар нам је мало десет прстију па им морамо додати још два вјештачка?“
Коријат је желио показати своје умијеће. Али први комадић меса којег је узео са тањира пао је са виљупке на столњак. Сви су се почели шалити и гласно смијати.
Прошло је песедесет година и виљушке су постале модерне у Енглеској.
Превела с руског
Катарина Пузигаћа