У нади да ће анимација Ћопићеве ,,Јежеве кућице” постићи успјех који заслужује на Берлинале фестивалу и тако, у модернијем облику, допријети до млађег европског нараштаја, мала редакција СРП-а ће дати свој допринос сјећању на нашег великог писца постављањем на сајт његове збирке пјесама ,,Мала моја из Босанске Крупе”.
Мала моја из Босанске Крупе
Било ми је дванаест година,
први пут сам сишао до града
из мог села, тихог и далеког,
кад сусретох тебе изненада.
Ех, дјечачке успомене глупе!
Мала моја из Босанске Крупе!
Јеси ли ме спазила ил’ ниси,
збуњенога сеоскога ђака,
свјетлокосог и очију плавих,
у оклопу нових опанака,
како зија у излоге скупе?
Мала моја из Босанске Крупе!
Наишла си као лак облачак,
твој ме поглед за трен обезнани,
заборавих име и очинство,
како ми се зову укућани.
Изневјерих попут сабље тупе.
Мала моја из Босанске Крупе!
Текли тако гимназијски дани,
успомена на те не оцвала,
модра Уна у прољетње ноћи
твоје ми је име шапутала.
Лебдјела си испред ђачке клупе,
мала моја из Босанске Крупе!
Брзо мину наше ђаковање,
лаган лептир са крилима златним,
ипак тебе у срцу сачувах
кроз све буре у данима ратним.
Та сјећања могу л’ да се купе,
мала моја из Босанске Крупе!
Сад је касно, већ ми коса сиједи,
гледам Уну, ћути као нијема,
залуд лутам улицама знаним,
све је пусто, тебе више нема.
Еј, године, немјерљиве, скупе!
Збогом, мала, из Босанске Крупе!
Другар вјерни
Фркћу коњи, збогом село драго,
крећем на пут растужена лица,
а с брежуљка, са пашњака знаног,
гледа за мном другар чобаница.
Сама, пуста, завијена муком,
маше мала поцрњелом руком.
Зврје кола, промичу љескари,
трака пута у бескрај се вије,
идем, кажу, на велике школе,
у чудесни кошмар гимназије.
Оста пашњак и јагањци бројни
и цурица, другар нераздвојни.
Знам, сједиће сама, загледана
у јагоде и шевина гнијезда,
сјећати се мојих обећања
под живицом, уз трептање звијезда.
Причао сам, није вајде крити:
”Једном ћу се тобом оженити”.
Отад прође коњица година,
чекам листић, њеном руком писан,
и спремам јој лагарију дивну:
”Никада се оженио нисам!
Вјечно, сјетан, мислио сам на њу,
остах вјеран старом обећању.”
Једног дана, кад се натраг вратим,
к’о туђинац, уозбиљен тмурно,
већ ме нико дочекати неће
ни у сусрет потрчати журно.
Са пашњака, замуклога муком,
нико неће домахнути руком.
А ја, ипак, предати се нећу,
искитићу, као бајку стару,
сјетну причу о цурици плавој
и о њеном вољеном другару.
У тој причи бићу вјеран, мио.
Обрадуј ме, дивна лагаријо!
На обали Уне
Уно модра, бисеру Бихаћа,
крај тебе сам ново гнијездо свио,
у кошници ђачког интерната,
кад сам своје село оставио.
Покрај тебе, у сутоне ране,
мислио сам на своје Хашане.
Можда памтиш моје сузе давне
у свиленом предвечерју млаком,
када су ме у дворишту школе
са подсмијехом назвали сељаком.
Низао сам невеселе дане
и мислио на своје Хашане.
На обали, у врбику густом,
тражио сам осаме и мира
и гледао једне очи драге
заљубљене у дну твога вира.
Утопљен у снове златоткане
водио сам свате у Хашане.
Једног јутра, свечан и узбуђен,
на обали, крај вира зеленца,
измуцах ти, првом слушаоцу,
своју сјетну пјесмицу првенца.
Кренух свијетом у даљи незнане
и понесох у срцу Хашане.
Оста тако, Уни поклоњена,
прва пјесма, моја прва тајна,
и у срце пресели се крадом
Уно моја, пјесмо завичајна.
Идем свијетом на четири стране,
слушам Уну и видим Хашане.
Отад, ево, мину пола вијека,
све спорије откуцаје бројим,
искри иње, примиче се вече,
а ја опет покрај Уне стојим.
Пребројавам потопљене дане
и враћам се у своје Хашане.
Рђаво оружје
У Бихаћу, иза дома ђачког,
Свако вече, чим би сутон пао,
хитали смо на вечерње сијело
под густ орах, широк, отежао.
Ту су многе откривене тајне,
кретало се у даљи бескрајне.
Тамо прве испрео сам бајке
о људима свога родног краја,
затрепташе у чудесном сјају
остављене стазе завичаја.
Измакох се из ђачке крлетке
у чаробну шуму приповијетке.
Од рођака начиних јунаке,
а комшије постадоше врачи,
стриц Илија, крадљивац јарића,
у вучјег се вођу преоблачи.
Чак и бака мог пајдаша Јанка
начини се моћна чаротанка.
Причао сам о свом куму Ђури
И његовој чаробној свирајци,
дунеш у њу, све се преобрази,
изгубиш се у прастарој бајци.
У тој свирци трепти срећа плава
и жубори пјесма заборава.
Једног дана, испод крошње драге,
Заувијек се разиђосмо, друже,
по свијету, к`о ракова дјеца,
са бајкама, рђавим оружјем.
Оста орах, у сумрачја млака
Шуми лажи малог чаробњака.
И отада, вјечно у облаку,
око мене свилена прашина,
кроз беспућа опчарано сањам
о свирали свога кумашина.
Гдје ли си је лукаво сакрио,
куме Ђуро, нагнута делијо?
Писмо
Драга мама, почесто те сањам,
Кућу, Грмеч, над њим небо сјајно,
разбудим се, слушам Уну нујно
и у јастук отплачем потајно.
Од куће сам већ недјељу пету
У Бихаћу, у далеку свијету.
Да ли ме сјећа добри Жућо,
је л` Шаруља теленце добила,
шта ли раде јагањци и овце,
да л` су здрави Дорат и кобила?
Је ли прошло михољданско славље?
А ти, мама, како си са здрављем?
Је л’ већ вријеме да орахе тресу?
Тога нема овамо у граду.
Остави ми бар двије прегршти,
добро сакриј, да ме не покраду.
Чак и овдје, усред интерната,
има браће од тога заната.
О Бихаћу да ти нешто причам?
Не видиш га од силних дућана.
Људи врве тамо и овамо,
смутила ме гужва непрестана.
Нико нема говеда ни овце,
нит шта раде, само броје новце.
Некидан је овдје био вашар,
то је била грдна смијурија,
дошла мечка и пеливан славни,
име му је Ариф Тамбурија.
Ту потроших, дајем ти на знање,
два динара, читаво имање.
Како ли сам пожелио, мајко,
да те видим бар мало, зеричак,
да завирим у шталу и башту
и да Жући бацим на реп чичак…
Од Бихаћа, из тавних даљина,
вози писмо гарава машина.
Тужни харамбаша
Крупа, лабуд, на Уни раскриљен,
то је била тужна средокраћа:
пола пута хода од Хашана
и толико исто од Бихаћа.
Ту на мосту, нијемо и уклето,
остане ми срце разапето.
Кад ујесен из Хашана кренем,
насред Уне воденица стара
подсјети ме на брујање вриједно
сеоскога млина поточара.
Ту осташе моји дани плави
испод врбе, у прохладној трави.
Збогом жрвњи испод крова сива,
Пјесмо знана из дјетињства мога,
продужите до тишина зимских
златну причу љета несталога.
Помените момчића сељачког,
заробљена усред дома ђачког.
Тако увијек, у Босанској Крупи,
покрај Уне, као на граници
ја остављам чету успомена
ту ми гину моји копљаници.
Покрај строга камена међаша
прође само тужан харамбаша.
А већ сјутра, тамо у Бихаћу,
на капији гимназије наше,
сјатиће се моји знанци стари,
као и ја, пусте четобаше:
Сваки држи ногу у стремену
и убојно копље на ремену.
Теку љета, године уморне
и сјећање на дјетињство тупи,
ево опет воденица сивих,
поново сам у Босанској Крупи.
Ој, ратниче низ поље зелено,
зашто носиш копље оборено?
Сваштара
Око сваке наше биљежнице
стегнут пропис, не можеш да дишеш,
за сваку је строго одређено
шта ћеш у њој до краја да пишеш:
Овдје бројке, по лејама уским,
тамо српски, овамо француски.
Има, ипак, у свакога ђака
тајна свеска, то ти је за причу,
одрпана, згужвана и куса,
а од мила – сваштаром је вичу.
Дивна свеска, по богатству царска,
распјевана, смјела, слободарска.
Ту се пишу историје ђачке,
све у лудом врије изобиљу:
”Петар Крекац покрао пиљара,
прасац Мехо воли гуску Љиљу,
Миле Батић заљубљен у Мицу,
бата Коле воли разредницу.”
У сваштари, у мојој шаренки,
од првога реда одозгора,
сједила је, као на пријестољу,
моја красна, јединствена Зора.
Она, она… свуда к`о у бајци,
а тек при дну: ”Нисам пис’о мајци.”
А касније, облак за облаком,
писао сам с нескривеним јадом:
”Овај живот невјера је сама,
Зора шета с Мићом Накарадом.”
Лист обрнеш, опет нове чини:
”Вјечно вјеран бићу Ангелини!”
Година се за годином ниже,
ничу нова обећања света,
док одједном, зар се и то нађа:
”Ово ми је дјевојка десета!”
Како тада, тако и остаде,
срце моје сваштара постаде.
Рибица на Врбасу
Да ли спаваш или будан сањаш,
вјерујеш ли веселоме гласу:
у недјељу која прва дође
провешћемо одмор на Врбасу.
Од јурњаве и гунгуле врашке
окренуће вода унатрашке.
О Врбасу, вјечитом скитачу,
иде прича по читавој Босни:
тече вода, разиграна, хучна
и котрља пијесак златоносни.
Златно зрнце у шљунку се жари,
над њим трепте рибице стражари.
Јурили смо под чадорјем врба,
играли се колико ти драго,
разгледали вирове зеленце,
да покажу сакривено благо.
Нигдје знака, Врбас хита журно,
и рибице трепте несигурно.
Од тог дана, у сновима честим,
над Врбасом оглед`о сам лице,
и тражио у дубини зрнце,
знак варљиви среће невјернице:
да ми каже куда воде пути,
да рибица Врбас не замути.
Захучаше године немирне,
језде мрачни хати без биљега,
Врбас граби коње и јунаке,
однесе ми друга најбољега.
Таласима, низ поље зелено,
изгуби се момче нежењено.
Добро знадем путеве дјечака,
пошао је у године бурне,
да потражи, с четом и барјаком,
златно зрнце среће несигурне.
А рибица на зло наслутила
и дјечаку воду замутила.
Путник
Прољеће је , зелено и лудо,
блиста, зуји, подигла се буна,
а ја сједим над школским задатком,
и рјешавам нешто из рачуна:
за колико, покажи се, Бране,
пређе путник, од Крупе до Сане?
Ко је, какав, на шта личи чова?
За ким ти се ваља крадом вући?
Је л` босоног ил` има опанке?
Ти га, богме, мораш и обући.
Кад све смислиш, полази на путе,
па рачунај сате и минуте.
Пошао сам срца разиграна,
Води цеста преко наших села,
Гај до гаја, зелени брежуљци,
Наша школа, осамљена, бијела,
Док је гледам, путник успорио,
Нешто ми се брзо уморио.
Гле пашњака, познати дјечаци,
сложна чета под гором стасала,
колико им слава иде широм,
не би гица репом опасала.
Прича друштво, пролазе минути,
а мој путник застао па ћути.
Идем даље, успомене будим,
свог путника већ сам смео с ума,
овдје негдје вољено дјевојче
крије ми се украј ових шума.
Обзирем се, нигдје мале нема,
а мој путник под орахом дријема.
Кад сам најзад из чаробних сања
изронио, к`о из воде патак,
око мене ћути соба пуста,
и на столу – несвршен задатак.
А мој путник, дембелија права,
негдје успут легао да спава.
Прољеће
Преко ноћи прољеће нам дође,
поред Уне уз врбике лази,
бијеле трешње, блистави ђердани,
његови су ведри путокази.
Небом плови, огледа се Уном
лаган облак, јагње свилоруно.
Зато ли се братији не спава
у замуклој соби интерната,
наше строге кревете војничке
потопила туга непозната.
Сам и сјетан, лутао бих градом
и крај Уне заплакао крадом.
Пред очи ти родно село дође,
брат и сестра, забринута мајка,
а однекле, из подводне равни,
огласи се врбова свирајка.
Вјерни Шаров, лагано, у тами,
склупча ти се удно ногу самих.
У те дане код нас мјеста нема
за учење, историју, бројке,
населе нам срце путовања,
Индијанци, подвизи, дјевојке.
Један поглед Зориних очију
замрачи ми цијелу гимназију.
Око срца расте барикада,
заробљен сам, не могу да дишем,
па се пера, попут копља, машам
и, занесен, прву пјесму пишем.
Стих изникне, иза њега Зора,
без ње нема правог одговора.
Зурим тако, изгубљен, безнадно,
у вечерње даљи маслинасте,
а не видим, око мене, кругом,
како шапат подругљиви расте:
”Погледајте, кантар га убио,
Ево нам се Ћопан заљубио!”
Растанак
Тамо амо, с двојке на четворку,
варакаш се, а дјетињство мине,
превари те Уна чобаница,
однесе ти четири године.
Опраштај се с пустопашном браћом,
поздрављај се заувијек с Бихаћом.
Замукоше собе интерната
и у њима смицалице ђачке,
оста пуста цеста за Притоку
гдје смо крали орахе сељачке.
Оста Мурат, посластичар стари
и његови колачи “брдари”.
А другови! Коме прво прићи,
док около споменари круже?
Тихим гласом једва прогргућеш:
– Дај ми шапу. Довиђења, друже!
Окренеш се, док сузе умину,
старији се чиниш за годину.
А са ким се поздравити нећу?
Зашто ми се очи росом пуне?
Оста Зора, моја љубав тајна,
у кућици с друге стране Уне.
И тамо сам луњао, опрезан,
збуњен, трапав, као да сам везан.
Често сам јој писао задатке,
шапутао таблицу множења,
а кад би ме мило погледала,
осјећах се као младожења.
Сањао сам о њеноме лику
покрај Уне, скривен у врбику.
Одох кроз ноћ пуну крекетања
(жабе су ме пратиле у хору!)
и на зиду, близу куће њене,
записо сам “Бранко воли Зору…”
И данас ме увијек боли душа,
кад се гдјегод јави крекетуша.
Ферије
Држ-понеси, увис капу баци,
сад су наша сва свјетска пространства,
готова је још једна година,
добили смо школска свједочанства.
Збогом школо, збогом гимназијо,
луд је био и ко те учио!
Попут чигре вртиш се у кругу
Под шибама свог срца несталног,
Куд ћеш, шта ћеш, на коју ли страну
У бескрају раја феријалног.
Збогом школо, збогом гимназијо,
луд је био и ко те учио!
У дворишту ломача се пали,
Букте свеске попут сувог грања
Бурно пламте домаћи задаци,
Огледала нашег незнања.
Збогом школо, збогом гимназијо,
луд је био и ко те учио!
Нема часа, оцјене, прозивке,
Звоне главе попут празна лонца,
Скинули смо и мрског стражара,
Будну звечку са школског звонца.
Збогом школо, збогом гимназијо,
луд је био и ко те учио!
Оборисмо трошну зграду знања,
Осветнички, до задњег угла,
оста натпис преко цијеле табле:
”Доље глобус и земаљска кугла!”
Збогом школо, збогом гимназијо,
луд је био и ко те учио!
А кад ипак воз коначно крену,
Помути се сјај љетњега дана,
Тамо негдје, крај замуклих клупа,
Осташе нам срца расплакана.
Збогом школо, збогом враголијо,
Ипак сам те бескрајно волио!