Вјечно бреме
Калиф Хакам, жељан славе, хтио је уљепшати и проширити вртове своје палаче. Покуповао је све околне посједе и платио власницима онолико колико су тражили. Само се нашла једна старица, побожна удовица, која је, савјести ради, одбила сваку понуду да прода насљедство својих очева. Надзорника краљевских грађевина је зачудила самовоља те жене, те јој је земљу силом одузео и јадна удовица је у сузама отишла код судије.
Ибн Бешир је био кадија у граду. Саслушао је удовичин случај и није знао како да га ријеши, јер је по законима удовица била у праву; насупрот томе био је принц, који је навикао да његова воља буде једина правда и њега је некако требало наговорити да испуни застарјели закон.
И шта је потом учинио праведни кадија? Оседлао је свог магарца, окачио му велики џак око врата и управио га према вртовима палаче, гдје се калиф управо налазио у грађевини коју је направио на насљедству удовице.
Долазак кадије са магарцем и џаком га је зачудио, још више се изненадио када му се Ибн Бешир бацио пред ноге и замолио: “Дозволи ми, господару, да напуним џак земљом са овог тла.” Хакам допусти. Када је џак био пун, Ибн Бешир замоли калифа да му помогне да га подигну на магарца. Хакану се тај прохтјев учини још чуднијим, али да би видио шта тај човјек намјерава, одлучио је да му помогне. Џак се није могао помјерити, и калиф рече: “Бреме је превелико, кадија, претешко је”.
– “Господару”, одговори Ибн Бешир са племенитом дрскошћу, “ти сматраш ово бреме тешким, а садржи само један мали дио земље коју си неправедно узео сиротој удовици. Како би тек носио сву украдену земљу када ти је свевишњи судија на судњем дану положи на рамена?”
Калиф остаде затечен, похвали храброст и мудрост кадијину, те удовици врати назад сво насљеђе, са свим грађевинама које је на њему направио.
Превео с њемачког
Виктор Мармилић