Једно од најпрестижнијих књижевних признања у нас, 63. Нинова награда критике за најбољи роман на српском језику, додељена је Ивани Димић за роман “Арзамас” у издању “Лагуне”. Гласови Јасмине Врбавац, Тамаре Крстић и Михајла Пантића пресудили су у корист Димићеве, насупрот два гласа које су Божо Копривица и Зоран Пауновић, на јучерашњој завршној седници жирија, доделили роману Владислава Бајца “Хроника сумње” (“Геопоетика”).
Роман енигматичног назива “Арзамас” тематизује, наводи се у саопштењу “Ниновог” жирија, једну од основних егзистенцијалних релација – однос кћери и мајке. Ауторка објашњава да је тема “пронашла” њу, будући да је сама пуних девет година неговала дементну мајку, а седам година је ту невеселу реалност транспоновала најпре у обиље драмских дијалога, а потом претакала у овај, “жанровски неухватљив” роман.
– Ниједан писац не пише ништа “нелично”, књижевност је сушта транспозиција реалности у коју писац уткива своје искуство, знање, рад, дар, на путу до настанка књижевности – уверена је награђена списатељица.
– Свака књижевност, како смо учили још на студијама, тиче се љубави и смрти, сваки писац само о томе пише, без обзира на тему, стил и жанр.
Ивана Димић, по професији драматург и плодна – не само драмска, списатељица, пише већ пуних четрдесет година. Ипак, током дугогодишње каријере драматурга у београдским позориштима, као писац се, вели, “држала у сенци”.
– Бављење књижевношћу исцрпљује, али пошто сам у пензији, себи сам омогућила да пишем са уживањем, без рокова и оптерећења – каже Ивана. – Пре ове, шесте моје објављене књиге, објављивала сам их на сваких неколико година и добијала добре критике за свако дело, али се док год сам радила у театру нисам истицала као писац. Међутим, то што нисам морала да живим од књижевности омогућило ми је да пишем посвећено, да тешем сваку реченицу, да се бавим стилом…
Дијалошка форма у књизи се тиче баналног живљења, а прозни део припада метафизици, разматрању самоће, љубави, смрти, болести… Од почетка до краја књиге присуствујемо разапињању главне јунакиње на крст који се прави од баналне свакодневице и њеног унутрашњег промишљања свега што јој се догађа.
Ауторка је објаснила да је Арзамас топоним – место у Русији које је Стаљин претворио у град за научнике, за прављење атомске бомбе: – “Срећа и смрт, ето то је `арзамаски ужас`”, цитат је из теоријске књиге Шкловског о Толстоју “Енергија заблуде”. Прича о љубави, болести и смрти у мом роману је “арзамаски ужас” у коме се налази кћерка чија мајка тоне у деменцију.
Награда ће Ивани Димић бити уручена 23. јануара, на обележавању 82. године постојања НИН-а, који ово признање додељује од 1954. године, када су романом године проглашени “Корени” Добрице Ћосића.
ЧИТАЛИ ДАНОНОЋНО
ЧЛАНОВИ Ниновог жирија истакли су јуче да су се последњих месеци нашли пред немалим изазовом, будући да се огроман део романескне продукције “згуснуо” пред сам крај године. Наиме, од сто седамдесет романа, колико их је објављено на српском језику током протекле године – чак стотинак их је изашло пред октобарски Сајам књига, или касније.
М.Мирковић,
преузето са www.novosti.rs