Бранимир Кршић, пјесник “Обичних пјесама” (2008), “Черторезника” (2012) и “Разговора са Стеваном” (2012), у издању Српског културног друштва “Просвјета” из Загреба, концем прошле године објавио је и четврту збирку поезије “Говорне мане”
Иза Кршића су и књижевне награде “Стражилово” и “Чучкова књига”, а још од његовог пјесничког првенца, како је записао проф. др Ранко Поповић, било је јасно да се ради о аутору “упућеном у игру”, који поезију осјећа на “нескривено романтичарски начин”. Те двије констатације, засигурно, важе и данас када пјесник има нека нова питања и дилеме: /Шта пророкује стварност танка/ што печата се на врх коже?!/ (Већ стареј сам од оба Бранка,/ такожде старши од Серјоже!)/. Нема сумње да је нова књига Бранимира Кршића и те како вриједна пажње, а шта сам пјесник, дипломирани и како сам каже – непоправљиви филолог, мисли о сопственом дјелу, књижевности, језику и свијету, причао је за “Независне”.
НН: “Не лече песме никог (творце своје трују)”, стих је и цитат Стевана Раичковића који отвара књигу пјесама “Говорне мане”. Ни након четврте збирке поезије не можете рећи да стихови за Вас имају терапеутско дејство?
КРШИЋ: Тај Стеванов стих за мене представља најбољу дефиницију стварања. Та потреба да се пише и дође ко неки отров који се повремено јави у крви. Наравно да су стихови терапија, али веома нередовна терапија тако да је болесник/пјесник некад има превише, а најчешће је нема уопште. Те осцилације стварају проблеме – треба ти пјесма, а ње нема. Она дође кад хоће – “тајне су силе слушкиње њој”. А иако волим ту тугаљиву потребу за писањем и записивањем, веома често желим побјећи далеко да тога. За пјеснике би можда најбоља терапија била да се ухвате земље и плуга. Земља ствара најбоље пјесме у сваком тренутку.
НН: У “Говорним манама” преиспитујете граматику и смисао говора, тумачите књиге, пјевате и рушитељима и нерођеној дјеци, а све то повезују нити “што се под кожом јеже”. Као и у Вашим претходним дјелима, беспоговорни сте лирик. Ипак, ова књига, што је и природно, открива нам једног новог Бранимира Кршића…
КРШИЋ: Ова књига свакако значи да су неке ствари легле на своје мјесто и представља затварање једног круга, једне цјелине која је зачета још у првој књизи. Овај рукопис јесте све претходно искуство на једном мјесту. Питам се шта ће доћи касније. Мада, лирика је данас неправедно запостављена.
НН: Писати лирику данас, условно речено, традиционално-римованим стихом за многе значи или да имате превише талента или превише храбрости. Шта је од то двоје потребније за пјесника у 21. вијеку?
КРШИЋ: Прије свега треба много осјећаја и вјежбе. Храброст… Не знам колико је баш имам, али она свакако није потребна јер ово је једино што ја умијем радити па какво је – такво је. Али, као што рекох, лирика се потцјењује, рима такође… Ко да у пјесништву има неких граница. Оно што је добро – добро је, то се лако види. Само будала може рећи да нешто није добро зато што је римовано. А тек кад кажу да је нешто лоше зато што је традиционално… Онда ти је јасно да имаш посла са будалом од двадесет четири карата. Језик је једина традиција, без обзира што се пјеснички кодови разликују код различитих пјесника и начина писања. Ко хоће да пише треба да се вјежба у језику да би био бољи од себе, не од других. И то бољи на свој начин. Писање је борба против себе.
НН: Како гледате на савремено српско пјесништво, његове домете и статус?
КРШИЋ: Вријеме великих пјесника засад је прошло. Можда ће некад поезија имати стари значај, али то захтијева страшне промјене, и то не само поетске. Ипак, код Срба увијек има добрих пјесника. Али данас писање значи – бизнис, посебно трговање наградама. Као у Домановићевој “Страдији”. Многе ствари постављене су наопако и сумњиве су. И, без обзира колико је добро ово што радим, ја себе не видим у том зачараном кругу.
НН: Стеван Раичковић је и даље за Вас по пјесништву “први међу једнакима”?
КРШИЋ: Мени је Стеван одавно најдражи пјесник. И то се неће промијенити, али и многе друге пјеснике осјећам као своје. Мада, Стеван је специфичан на више начина. Поштовали су га чак и они који су “раскинули са традицијом”. Анегдоте о њему дјетињасто су нестварне. А пјесник мора заувијек бити дијете – дјечак! Највише пјесничког лудила и жудње нашао сам код њега. Он је био посљедњи заиста велики српски пјесник међу савременицима.
ИЗА МАРТОВСКИХ ИДА
Посљедњу студ у свакој пори
растопи жар из прслих нула.
Убрза глобус корак спори.
(С њим расту моћи наших чула.)
Јаловост земља с пупка скида,
ал’ засада још мири прешње.
А румен залог њеног стида –
већ групише се у плод трешње.
У голом грању буја ношња:
сва шума црпи једну сису.
(И један коријен има крошња,
а лист и лист јој исти нису.)
Обнавља дрво кожу голу:
стакласти мелем капље кором.
Ја мијешам своју крв и смолу –
братимим се с младим бором.
Милан Ракуљ,
Независне новине