Одлазак умјетника ведрог духа и боја

Одлазак умјетника ведрог духа и боја

Ин мемориам Златко Мушић Злаја

Одлазак човјека не може да не остави празнину и покрене оно вјечно „Зашто?“ али кад наш свијет напусти неко млад, уз то и умјетник, празнина бива дубља, а „Зашто?“ још гласније. Овако је графичар Дејан Ћебеџија прокоментарисао смрт свог пријатеља, колеге из средње Ликовне школе и Академије умјетности у Бањалуци, сликара и музичара Златка Мушића Злаје. Мушић је у тридесет и другој години преминуо изненада. На здравље се никада, чак ни на дан своје смрти, није жалио. Супрузи је само рекао да иде на спрат куће у атеље да слика, али ће га ту, у седамнаесту ноћ априла 2017, издати срце. Сви, па и новинари, остали су затечени. Осим у читуљама поводом одласка овог умјетника у дневним листовима није написано нити слово. На телевизијама није речена нити ријеч. Пропуст, нехај или доказ да смо постали друштво поремећених вриједности без простора за вриједне људе – више није ни битно. Отишао је један од нас којег смо виђали на улици, у кафани, на рок и метал фестивалима и за којег смо можда тек начули да слика. У ствари, радило се о једном од ријетких који је живио од сликарства, а неки кажу и за сликарство, односно за умјетност. Слике је путем интернета продавао већином људима из иностранства и тако је његово дјело доспјело и ван граница европског континента. Његов дух је био весео, а боје на платну ведре. Бавио се углавном урбаним пејсажем и слике су му одисале индустријским шмеком и сценама из свакодневног живота града. Често је користио познате мотиве родне Бањалуке као што су Бански двор и друга здања. Неријетки мотиви његових слика, исто тако, били су музичари и музички инструменти. Његова слика „Киша“ красила је насловну страну листа за културу „Авангард“, док је прва самостална изложба Златка Мушића „Свијет испод неба“ у изложбеном салону Дјечијег позоришта Републике Српске из јуна 2015, нажалост била и посљедња.
У времену које није наклоњено умјетности и умјетницима, одлуку да се посвети сликарству, посљедњих година живота врло интензивније неголи на студијима које је напустио, образлагао је ријечима да, ако ништа, бар ризикује у пољу које воли.
„Злаја је био доказ да су за стваралаштво потребни једино љубав и посвећеност које на том путу ка испуњењу кроз умјетност надилазе свако устаљено и формално опхођење према простору, људима и појавама. Стварајући на траговима импресионизма, али и не избјегавајући да искаже експресију, на платну је биљежио оно што му је, чини ми се, увијек било најважније, а то је тренутак – кратак али снажно обојен фрагмент времена у којем је сажето много више живота него што изгледа“, ријечи су Дејана Ћебеџије. Он додаје да се живи тренуци нису налазили само на Мушићевим сликама, већ их је доживљавао свако ко је с њим подијелио иоле времена. Вријеме са Златком Мушићем, који се остварио и као врстан гитариста, дијелили су и многи музичари. Прве озбиљне кораке у музичком свијету начинио је 2004. године када оснива бенд „Heartbreak ridge“, који првобитни назив добијен по истоименом филму Клинта Иствуда мијења у „Soultemple“. Бенд ствара на трагу великана хеви метал сцене, бину дијели са „Краљевским апартманом“ и „Осмим путником“, а као предводник, најчешћи композитор и текстописац истиче се Златко Мушић.
„Текстови које је писао били су инспирисани постмодернистичким стваралаштвом; чиста поезија, без класичних флоскула и уходаних рима. Злаја је живио умјетност, у сваком тренутку је стварао, макар то било и само у машти, идеји. Он је био личност у којој се двије умјетности преплићу, гдје се музика и сликање надопуњују. Био је одличан гитариста, нарочито из стваралачке перспективе, настојао је да увијек оде корак даље“, казао је Владимир Јеличић, испочетка Златков колега са бине, а касније велики пријатељ и кум. Бенд у којем су свирала ова два музичара и који је умногоме обиљежио Мушићево стваралаштво, што због животних околности, што због обавеза чланова, престао је да постоји. Златко ће неколико година направити паузу од музике да би касније са Давидом Јојићем, такође његовим потоњим кумом, основао бенд Charna.
„У том периоду ја сам био музичар аматер, тако да је за стваралаштво био заслужан искључиво Злаја. Велики музички таленат се могао осјетити на свим ауторским нумерама које је написао. Био је заслужан у свим нашим пјесмама и за музику и за текст. Од самог почетка наш бенд се фокусира на ауторски рад градећи чврст звук са доста мелодијских и динамичких дионица“, навео је Давид Јојић, који је са Мушићем бину дијелио на многим музичким фестивалима од којих је најважније поменути Зајачарску гитаријаду и „Десант на Дрвар“. Лично преиспитивање, здрава критика себе и друштва, утопијска потрага за истином као и социјално стање, каже Јојић, неке су од тема у којима је Мушић проналазио инспирацију за писање пјесама. Интересантно је напоменути да наспрам пјесама, Златко Мушић Злаја мотиве социјалне неправде никада није користио у сликарству, те да је сам говорио да би без музике његове слике вјероватно другачије изгледале.
„Посљедњи пут када смо сједили заједно, са одушевљењем ми је говорио како је добио инспирацију за нову пјесму, како је завршио и текст и музику и како је то можда нешто најбоље што је написао до сада. Заједно са Злајом отишла је и нова пјесма коју нико није имао прилике да чује. Отишао је превише рано један велики умјетник који је имао много тога да покаже, али није имао довољно времена“, присјетио се и констатовао је Давид Јојић.

Милан Ракуљ

One thought on “Одлазак умјетника ведрог духа и боја

  • Жао ми је због прераног одласка овог младог, талентованог човека. Читајући сећање на њега, вратих се на тренутак у властиту младост и гимназијске дане проведене с његовом мајком.
    Лепо је што чувате успомену на свог пријатеља, рекла бих дивног човека. Нека је лака црна земља Златку, а његовој мајци желим снагу да издржи ненадокнадив губитак. Рада

    Одговор

Оставите коментар

Ваша имејл адреса неће бити објављена Потребна поља су означена *