Иако звучи невјероватно, идеју о Свјетском дану музике који “пада” на данашњи дан покренуо је седамдесетих година прошлог вијека француски министар културе Жак Ланг. Невјероватно, јер ми овдје навикли смо да су министри меде (понекад и међеди) које водамо по вечерама и коктелима након културних свечаности, а они нам заузврат у припремљеним говорима читају гомилу глупости приликом отварања истих. Гушење у досади, клишеима, смарачини и јаду који су нам наметнуле политичке партије. Култура и умјетност уопште, а у овом случају музика, требало би да буду нешто супротно.
Одраз и стање духа одређеног народа или поднебља у сваком случају јесу, али не заборавимо да је то уједно и најбоље што један народ или поднебље може да има.
Елем, било да је динамична, било да је опуштајућа, музика јесте ритам, мелодија, хармонија и прије свега надахнуће. Све то и још много тога постоји у музици Сикста Родригеза, човјека чија је животна прича нешто најневјероватније што сам чуо у посљедње вријеме, а можда чак и у животу. Након снимљена два албума “Cold fact” (1970) и “Coming from reality” (1971), Родригез је нестао са музичке сцене. У родном Детроиту и САД-у, његова умјетност једноставно није била препозната. И док је деценијама радио као грађевински радник, док је био породични човјек и у једном тренутку чак кандидат за градоначелника Детроита, у Јужноафричкој Републици гдје је још увијек на снази био апартхејд, Родригез је без икаквог знања о том постао музичка икона популарнија од Елвиса Прислија, Боба Дилана, Стоунса или Битлса. Био је симбол борбе против социјалног система у ком је црна већина била одвојена од бијеле мањине која је имала политички и економски утицај. У том и таквом друштву, гдје су се игром случаја углавном пиратски намножиле његове плоче, владао је мит да се Родригез спалио пред публиком или да се убио из пиштоља на сцени. Ипак, сазнавши да је жив, група ентузијаста из Јужноафричке Републике, довела је Родригеза у своју земљу 1998. године. Након вишедеценијске паузе, а први пут у животу пред више хиљада људи, попео се на бину и у првих десет минута успио је само рећи “хвала вам што сте ме одржали живим”. Непрестане овације и вриска из публике га нису пореметили. Дошао је до даха и отворио концерт пјесмом “I wonder”, да би након тога одржао више од 30 концерата у земљи на југу афричког континента. О Родригезовом животу снимљен је докумантарни филм “Searching for Shugar man” 2012. године, који је овом пјевачу, гитаристи и текстописцу, коначно, донио и глобалну славу. У филму додуше није поменуто да је крајем седамдесетих и почетком осамдесетих одређену популарност имао и у Аустралији и да је поменута вишедеценијска концертна активност тада прекинута двјема турнејама по земљи кенгура. Данас је популаран и САД-у, а тренутно у својој 75. години живота припрема се за турнеју по Канади. Свјетски дан музике је млађи од његових пјесама, али Родригез ми је данас прва асоцијација, која захваљујући музици, потврђује вјеру у умјетност.
Свака част Лангу, али музика исто као и жена или светац, не чезне за својим даном, него за вјером у себе. Древна прича каже да је музика настала тако што је пећинском човјеку пао камен на ногу (био је то судбоносни камен из каменог доба), па је овај гласно викнуо „аааа“, да би за њим сви хорски почели сличним или различитим тоналитетом да понављају тај специфични врисак. Од кад је човјека, дакле, постојала је потреба за овом врстом умјетности, која је можда за вријеме Моцарта или Бетовена доживјела савршенство. Но, у наше вријеме које је вријеме капитализма и експлоатације свега и свачега, срећом, музика још увијек доказује и показује да је пуно више од робе. „Случај Родригез“, јесте само један од доказа њене духовности, снаге, продора и моћи. Стога, музика се роди, ваистину се роди.
Милан Ракуљ