Након дужег поболијевања на загребачкој клиници преминуо је у 54-ој години живота др Хаим Леви, лекар социјалног осигурања у Бањој Луци.
Покојни Хаим Леви важио је као необично поштен, карактеран и скроман човек, док је и као лекар био савестан и способан.
Поред истакнутих особина, покојни Хаим, задужио је народ ових крајева и једним својим одважним подвигом и смионошћу, којом је за време прошлог рата (1941 г.) спасио од сигурне и тешке смрти неколико стотина Срба – сељака из среза бањолучког, који су од стране усташких власти, ни криви ни дужни, били осуђени на ову најтежу казну.
Случај је хтео, да се са др Хаимом (који ми је школски друг и кога смо ми његови другови из милоште звали Питагора) 1942 године нађем у истој ћелији, у злогласном затвору у Старој Градишки. Подносећи сваким даном надчовечанске муке и патње и очекујући сваког часа најсвирепију смрт, једнога дана месеца августа 1942, сав изнурен али сталожен – Хаим ми, између осталог – у поверењу рече:
– Није ми Вуче жао, што жив нећу изаћи из овог казамата, кад сам успео да пред само своје хапшење извршим једно добро дело и спасем тако, велики број домаћина, Срба-сељака. Ти знаш, да сам ја у току прве године рата, вршио дужност среског лекара Среза бањолучког. И једног дана сазнам да је мој срески начелник добио поверљиво писмено наређење од стране усташког министарства унутрашњих послова из Загреба, са списком око 600 виђенијих Срба-тежака из Среза бањолучког, с којим се наређује, да се сва поменута лица имају у року од десет дана позвати ,,на рад а затим ликвидирати”. Како је сваки час био драгоцен, ја одлучим да сутрадан пораним прије уредовног времена и да пронађем поменуто поверљиво наређење са списком људи који су били осуђени на сигурну смрт. Имао сам среће, и ова тешка и опасна работа ми је успела. Узео сам фамозно наређење и списак и похранио га изван зграде среског начелства – на сигурно место – а затим по приложеном попису преко поверљивих људи и веза, одмах обавестио о овоме сва тражена лица. Многи од тражених тежака отишли су у народноослободилачки покрет, док су се остали крили и увек били на опрезу…
Рат смо преживели – и Хаим и ја, и већина сељака са поменутог усташког списка. По ослобођењу био сам сведок кад су поједини сељаци које је Хаим успео да спасе од сигурне смрти, долазили Хаиму, доносили му разне милоште и захваљивали му на његовом храбром и великом делу.
Вук Јеловац
