За ваљано упућивање читаоца у њему непознат књижевни жанр/род избор лица које препоручује би увијек требао бити један од есенцијалних наслова. Тако је и редакција СРП-а у свом првијенцу покушала, преко рубрике noir, упознати своје читаоце са овим потцијењеним али изузетно утицајним и раширеним стилом у модерној књижевности. Избор је ,,пао” на једну од првих прича оца noirа, Дашијела Хемета.
Дашијел Хемет: ПУТ КУЋИ
– Будала си ако мислиш да ћу поћи с тобом! Добићеш исти износ довео ме живог или им поднио под нос некакав доказ о мојој смрти. Закопао сам исправе близу јунанске границе, с њима можеш потврдити причу о мојој смрти. Узми награду и не бој се никаквог проказивања од стране мене.
Мршавац у изблиједјелом капуту боје земље, стрпљиво је избјегавао закрвављени и мучаљив поглед некад смеђих очију испред себе. Посматрао је, преко ограде од тиковине, наборану њушку мугара, крокодила, која се појавила на површини ријеке. Кад је мугар поново заронио испод површине, Хегдорнове сиве очи оживјеле су и молећиво се окренуле саговорниковим и обратиле им се тоном неког ко је уморан од сталног понављања истог текста.
– Не могу то урадити, Барнсе. Напустио сам Њујорк прије двије године да бих те нашао и за те двије године, колико сам провео у овој проклетој земљи – овдје и у Јунану – ловио сам те. Обећао сам људима да ћу бити овдје све док те не нађем а ја држим до своје ријечи. Човјече, – ослови га с горчином у гласу – не очекујеш ваљда да пљунем на свој труд и то сад кад сам те нашао!
Маска од лица се извитопери у нешто што би требао бити осмијех али је Хегдорна највише подсјећало на наборану задњицу.
– Нећу ти понудити вашљиви накит вриједан тричавих пар хиљада долара; нудим ти заузврат једно од најбогатијих налазишта драгуља у Азији! Сакривено је у Мран-ма, који је британска колонија. Пођи са мном тамо и показаћу ти такве рубине, сафире и топазе да ће ти очи испасти из дупљи. Тражим од тебе само да одеш тамо са мном и погледаш их. Ако ти се не свиде, слободно ме врати у Њујорк.
Хегдорн одмахну главом.
– Ти се враћаш са мном у Њујорк и тачка. Као мали нисам маштао да будем ловац на људе али се испоставило да је то једини посао који добро радим. Иначе, није ти лош тај фол са драгуљима.
Барнс презриво погледа детектива.
– Који си ти балван! Одбацујеш милионе! Горио у паклу, дабогда!
Увријеђен, пљунуо је у страну и наоко помирен са судбином, вратио се у угао кућице од расцијепљеног бамбуса. Хегдорн је посматрао троугаона једра и на лицу осјећао јак вјетар који их је надувавао. Та ријека ће га одвести у његов Њујорк. За четири дана је у Рангуну, гдје ће пресјести на пароброд за Калкуту и одатле, прекоокеанским бродом, стићи кући, послије двије године, у Њујорк.
Двије године ломатања кроз непознату земљу, праћења неодређених трагова кроз Јунан и Бурму и темељног чешљања дивљине. У игри жмурке по ријекама, брдима и прашумама прошла му је једна па ево и друга година. И сад се напокон може вратити кући! Бети би требала имати петнаест. Велика дјевојка.
Барнс је устао и кроз цмиздрај се покушао додворити Хегдорну.
– Хегдорне, зашто ме не послушаш? Зашто да баталимо толики новац због нечега што се десило прије двије године? Наравно да нисам имао намјеру убити тог лика. Знаш како то иде; био сам млад, необуздан, глуп. Увјеравам те, нисам лош момак. Требало је све ићи по плану. Кад је тај курир дрекнуо, од силног узбуђења сам опалио. Нисам га мислио убити а моје испоручивање џелату га сигурно неће вратити међу живе. Транспортно предузеће ме лови попут бијесног пса и тако додатно губи новац. Не знам зашто све то не забораве, као ја што сам.
Мршави детектив му одговори тихо, усиљеним гласом без трунка љубазности.
– Стара пјесма! И модрице на Бурманки, с којом си живио, сигурно показују колика си добричина. Скрати, Барнсе и помири се са неизбјежним – враћамо се у Њујорк.
– Врага ћемо!
Барнс је направио корак унатраг.
– Ја сад идем…
Хегдорн је реаговао секунду прекасно да спријечи своју ловину да прекорачи ограду, скочи у ријеку и заплива према спасоносној обали. Детектив је дохватио пушку и нервозно се кретао по палуби тражећи боље мјесто за осматрање. Угледао је Барнсову главу, која се часком појавила на површини, двадесетак стопа удаљена од обале. Узводно је уочио тупе и смежуране носеве три мугара, који су се брзо кретали према обали с намјером да бјегунцу пресјеку путању. Хегдорн се нагнуо над пречагу од тиковине брзо размишљајући.
– Изгледа да га, након свега, нећу вратити жива кући. Ја сам, ипак, обавио свој посао. Могу га сад упуцати, кад поново изрони, а могу га и препустити мугарима да га докрајче.
Инстиктивно стаде на страну припадника сопствене врсте против скоро истријебљеног непријатеља и послије поготка бјегунца у раме, засу кишом метака крокодиле.
Барнс се извера на обалу, нехајно одмахну руком и не окрећући се нестаде у џунгли.
Хегдорн се окрену брадатом власнику барке, који је стојао са стране, и обрати му се на лошем бурманском: – Одо’ ја на об’лу а ти мен’ чек’ти.
Капетану се, као да је жива, зањихала црна брада.
– Сахибе, овдје у џунгли и двадесет људи га може тражити пуну седмицу, мјесец или чак пет година. Не могу чекати толико дуго.
Мршави истражитељ је гризао доњу усну и гледао низ ријеку, којом се могао вратити кући у Њујорк.
– Двије године – рече гласно сам себи – ми је требало да га нађем кад није знао да га ловим. Сада… Пакла му! Стварно може потрајати пет година. Сад се већ питам постоје ли они његови драгуљи.
Окренуо се чамџији.
– Одо’ з’ њим. Три сата бидни ту, – објашњавао је показујући рукама на сунце – до подне. Ако се не вр’тим до подне, не чекај мен’.
Капетан климну главном.
– Хоке!
Након пет часова, капетан је наредио подизање једара и сидра. Кад су сјенке дрвећа на западној обали почеле пузати по ријеци, чуо се само вјетар, који је у даљину разносио замаман мирис тиковине.
Са енглеског превео
Милан Милошевић