ПОВРАТАК
И врати се човек у родни свој град,
После година боли.
Што остави једном не пронађе сад,
Не пронађе ништа да мрзи и воли.
И прошета дању улицама сам
Ишчекујући глас радости бујне
И прошета дању, а кад паде мрак,
Он застаде мрачан покрај реке струјне.
Певао је доле брзотоки вал
О нечем што у неповрат га гони,
И човек осети посред душе жал,
Дође му да виче и сузе да рони.
ТИШИНА
Има нешто много просто –
И то је тишина,
Има нешто тако тихо –
Висина, висина.
Легни лицем к овом небу,
Тони у висини,
Склопи очи, склопи очи,
Уморан почини.
Свака птица, свака птица
Свиће своја крила.
Ти си сада тако миран,
Сам сред зеленила.
Зашто јоште, зашто ово
Свагдашње збивање?
Има нешто много просто –
То је заспивање.
ВЕЗИЉА
1.
Везиљо, кажи како да се роди
Проста и строга македонска песма
Из овог срца што са собом води
Разговор ноћни сред немира бесна?
− Из срца парај нити разнобојне,
Једна је црна, друга је црвена,
Једна што буди туге грозоморне,
Друга чежњу што светли несмирена.
Па њима вези једноличне низе,
Песму од чежње и песму од муке,
Кô ја што везем дуж ланене ризе
Рукав за беле невестинске руке.
Судбинско нешто плело се одавно
Од те две нити, две речи у збору,
Једна што буди треперење тамно
Друга што буди ту крваву зору.
2.
Везиљо, лице погнуто подигни,
Погледај неба раног боју златну:
Чудесно сија, блешти у висини
Твој вез на плавом девичанском платну.
За те ни сунце не слази за горе,
Ти – плашно око треперавих срна.
Две боје тамо капају и горе,
Две шаре твоје – црвена и црна.
Зар се не плашиш да сва јаркост њина
Најдражи спомен у души не згасне?
Зашто се губиш, ти строга, ти дивна,
Дани ти иду, зла коб се већ гласне.
− Најдражи спомен што у души блесну
Гаси се од њих кô цвеће без боје.
Но ти што ловиш звук за чудну песму,
Ти си казао ток судбине своје.
Блаже Конески
Блаже Конески (1921-1993) је македонски песник, есејиста, приповедач, преводилац и лингвиста. Један је од утемељивача савременог македонског књижевног језика и централна личност македонске књижевности у другој половини 20. века.
Са македонског превео и белешку сачинио: Никола Париповић