ВОЉА ЗА НЕМОЋ
Жене имају моћ – моћ коју не држе у рукама. Оне своју моћ крију, брижно чувају и његују међу ногама – моћ која је уједно и немоћ.
Мушкарци немају моћ. Они имају вољу. Њихова воља је јака – она се зове воља за моћ, тј. женску немоћ. Мушкарци су немоћни јер немају снаге да се одупру својој вољи – вољи која је заправо невоља.
Са женама није лако, а ни женама није лако са нама. Да би се олакшао однос са женским родом жене морамо посматрати, проучавати, па чак на њима вршити и експериментална истраживања. Нпр. ставимо жену у стаклено звоно. Хранимо је, пазимо и мазимо, на идеалној температури од 24. до 26. степени по Целзијусу и тако једно три седмице. Послије периода инкубације када је извадимо из стакленог звона ако нас не угризе знај да није право женско – бјеж’ од такве! Јер женско ако те не гризе и ако те вербално и физички не доводи у штету знај да џара иза леђа и да ту нису чиста посла.
Теолошко-теоријски гледано Бог је жену створио из два разлога. Први разлог је да би нас ускратио за једно ребро, а други да нас оштети за пар кила живаца. Све остале штете проистичу из ове двије.
И стари добри Мојсије је знао за ову такозвану савремену еманципацују жена која нимало није савремена. Стара је колико и сам род људски.
Наиме, прва свјетска жена добрознана Ева чим се осамосталила и почела да зарађује те мимо Адама да прибавља намирнице за свакодневну кућну употребу – одмах је направила лапсус, да не кажемо срање! Умјесто да оде купити пар килограма паприка и парадајза она је, да простите, направила страховиту пиздарију. Није јој била довољна градска тржница пуна свакојаких ђаконија него је морала по повратку кући прескочити плот старог чича Томе, те лапити јабуку из његовог воћњака. А како је јабука била генетски предодређена за модификацију, несрећна Ева је затровала читаву фамилију и ускратила је за вјечити живот и благодет коју им Бог дариваше.
И ето ти сад! Можеш само сјест` и плакат`!
Да су жене непоуздане знали су и стари Грци. Зато им и нису допуштали да се баве политиком и филозофијом. Али ни ту се није могло доскочити женама, јер иако се жене нису бавиле филозофијом то их није спријечило да филозофију, служећи се неким чудним видом «коперниканског обрта», окрену на своју страну и корист. Истинитост ове тврдње лежи у томе што се филозофија кроз своју историју више бавила женама неголи мушкарцима. Сјетимо се убогог Ничеа колико је патио због једне дивне црне жене, због њене дивне црне косе… напослијетку је излудио, јадничак јадни.
Неки кажу да је за чињеницу што славни грчки философ Сократ никада ништа од својих мисли није записао крива његова жена Ксантипа. Старогрчки историчар Ксенофонт тврди како је она извлачила закључке из Сократових премиса и потписивала их под псеудонимом Платон.
Јесте да ми оваква теза личи на масло исписано пером неславнога Ден Брауна, али када би претпоставка била истинита значило би да се цјелокупна филозофија не темељи на грудима плећатог Платона него на њежним њедрима једне жене.
Онда није ни чудо што се филозофија кроз историју више бавила женама. Па ево и овај текст, зар није очити примјер те рогобатне теорије?
Написао: Ернест Бучински