Књижевница свјетског гласа Дубравка Угрешић је још 1999. године објаснила у својим есејима (код нас скупљеним и објављеним 2001. године у издању Геопоетике и Омнибуса под заједничким називом Забрањено читање) погледе свих сорти књижевних радника на књижевност. Оштра, цинична, иронична и увијек уз длаку, она је педантно сецирала свијест наших и свјетских књижевних дјелатника те у овој рубрици објављујемо кратак одломак из њеног осврта на економију у литератури.
…
Још прије тридесетак година сватко је трчао тржишну трку у својој категорији: јуниори с јуниорима, сениори са сениорима. Данас исцрпљујући тржишни маратон трче сви заједно. Прије тридесетак година граница између ,,високе” и ,,ниске” књижевности још је постојала, и сватко је њоме био задовољан. ,,Висока” књижевност је имала своје поштоваоце, тривијална своје. Стара дама, ,,висока” књижевност је прва пружила руку тривијалној књижевности. Фасцинирана њезином популарношћу, али сигурна у своју високу позицију на љествици књижевних вриједности, ,,висока” књижевност се, као и много пута дотада, поигравала с популарном књижевношћу. Често је преузимала њезине технике, пародирала је и самоувјерено парадирала властитом умјетношћу. Тада је ,,висока”књижевност још увијек била заштићена јаком теоријом књижевности, процватом озбиљних књижевно-интерпретацијских школа, марљивим књижевним одсјецима на свеучилиштима, амбициозним критичарима, дугим студијама у дебелим часописима, арбитрима доброг укуса, озбиљним и цијењеним уредницима и независним издавачким кућама. Данас су дебели књижевни часописи ишчезли, озбиљни уредници остају пречесто без посла да би остали озбиљни, књижевност више није престижан студиј, књиге се дијеле на оне које ,,иду” и оне које не ,,иду”, јер књиге су напросто производ издавачке индустрије. Ни више ни мање. Критика, теорија и повијест књижевности трансмутирале су у културне студије, а није искључено да ће се на факултетима уз колегиј књижевне повијести појавити и књижевни маркетинг (студиј културног managmenta већ постоји). Јер појам књижевности ишчезава, мјесто књижевности све више заузимају књиге.
Границе између високе и тривијалне књижевности не само да су изблиједеле него многи више и не знају значење тих старомодних термина. Писац који претендира на категорију ,,високе” књижевности изгубио је своју социо-сферу, он тешко разазнаје лице свог адресата, све му се чешће чини да га не разумију и све чешће прилагођава свој језик да би га разумјели. Штовише, многи озбиљни писци увјерени су да је њихова прођа на тржишту мјера њихове квалитете. У исто су увјерени читаоци. Издавачи са своје стране издашно потхрањују ту вјеру.
…