ЛОРКА
Кад слијепци стрељаше зеленило опојно,
у обрису горостасном јаблан се диже
и над Луном укочи…
Она све блијеђа по њему се пење
и са врха у таму скочи.
Позелењеле звијезде пиље,
али нико их не види,
ноћ мртва и висока.
Црне руже над Гранадом
туговаће три хиљаде ноћи,
плачу од хладног сребра очи,
плаче град од бола и мошуса
та торњевима од ваниле,
горак Гвадалкивир Севиља пије.
БИК
Црн бик у црној ноћи
под планином у самоћи,
вјечна Луна међу роговима,
вјечан пламен у тамним очима.
Изрони јахач сребром окован
са сјајем на свакој копчи,
ал’ пред биком укочи се коњ,
разговарају душе, разговарају очи.
И сутра у арени стајаће нијеми,
бескрајан трен,
и борба ће бити страшна
између сребра поносног
и духа планинског,
јер одлука је у мистерији Моћи…
док теку звијезде и разговарају очи.
СТРАХ ЉУДСКИ
Ако насмијан сам стално
прогласе ме лудим…
ако Чистог Срца курву загрлим,
у гнушању ме одбаци…
ако истину зборим,
убије ме па прогласи свецем и слави…
страх људски.
*
Самоубиство болна је варка.
Степеница са које се скочи
И на коју се мора поново стати,
Носи малу вјечност чекања
И тешка искуства која се не могу заобићи,
Све док се не научи поштивати живот.
Ум атеисте колабира на гробљу.
За њега је смрт слијепи вакуум,
он не вјерује
вибрацији која га чини свјесним,
тихом гласу који непрекидно говори
да смрт не постоји,
властитом дубоком осјећају бесмртности
који га непромијењен прати цијели живот.
Они који тврде да послије смрти нема ништа,
Спремни су на све да преживе,
А убијају и кад живе у изобиљу.
Незадовољни су кад имају и кад немају,
Кад су здрави или болесни.
Животом називају
Пролазна задовољства пролазних чула.
Не препознају ни властити дах,
Струјање и вибрацију,
А не могу негирати осјећања и искуства.
ЈУНУЗОВ СЛАТКИШ
У авану срца
тучком заједништва
улупати корен стрпљења
са листом праштања.
Процедити кроз правичност.
Кувати на ватри љубави
са медом привржености.
Јести ујутру и увече
прстима задовољства.
Пјесма позајмљена од пјесника Јунуз Емреа.