Вода, Ватра, Земља, Ваздух. Живот. Море, шума, пустиња; топлота, хладноћа, у свему је живот. Мир и склад. Јединка. Ја.
Копно, хладноћа и топлота збијени у један дан. Тај дан. Двадесет други дан десетог мјесеца. Жуто лишће, шум вјетра, стидљиви дрхтаји травки, негдје доручак, негдје „лаку ноћ“, негдје друга по реду дова, негдје врисак, негдје уздах, а овдје плач новорођенчета. Свемир се баш потрудио, крупне тамне очи из чијих дубина се назираше некакво плаветнило. Већ трећег дана бивствовања на овом горком мјесту, живот у тој дубини поче да се смијеши, залуђено љепотом свега што бјеше осјетило до тад.
Први, други, трећи рођендан, осми, десети, петнаести… оче, творче, гдје си? Првих десет година мог, тада још невиног, живота прође у приличном миру. Дубина из очију изронила је неку чудну, вијековима стару нијансу зелене боје. Дубина из очију изронила је тужан поглед. Бака је боја којом је овјековјечено платно мог дјетињства, бака је слаткиш који је прикривао горчину недостајања мојих биолошких твораца. Дјетињство код ње је обојено топлим и живим бојама, радо га се сјетим. Могу да се сјетим догађаја из времена када сам имала четири године, могу да се сјетим сцена, ликова, могу да се сјетим чак и како сам се осјећала у том одређеном тренутку. Чудно… скоро као да поново проживљавам дијелове дјетињства. Због своје чудне личности још тада, дјеца су ме избјегавала. Често сам била сама, имала сам свега пар пријатеља. Опет, било је лијепо.
Након тих десет мирних година, одлучујем да желим живјети са мајком. Напуштам баку, кућу, село почетком септембра увјерена да ме чека нешто боље. Тада сам се први пут суочила са стварношћу. До тада сам била попут Алисе у земљи чудеса. Из године у годину, упознавала сам град. И себе. Била сам као тек рођено лане у снијегу. Мајку је моја личност разочарала већ првих година, али је довољно разумна да то, барем дјелимично, прихвати. Лутала сам умом, и својим и туђим, давала времена свему, проучавала, упознавала, без журбе. Понекад нисам ни знала зашто то радим. Из крајности у крајност. Понекад је моја наивност и незрелост заваравала цијели састав; упркос томе, из сваког дјела, призора, ријечи, разговора, чупала сам, као старе жиле, и поуку и повод. До седамнаесте сам научила штосове прљавих градских улица. До седамнаесте, већ до седамнаесте, прођох кроз скоро све уличице прљавог људског ума. Знам сваки ћорсокак напамет. Сваки уздах има своје значење, сваки покрет, поглед и тон. Знам свачији, само не свој. Те лудости су ми крв претвориле у млијеко. Осјећам се као да већ мјесецима киселим своје удове у овој шареној љуљашци посматрајући крошње дрвећа на којима висим. Живим са мајком, братом и сестром, у малом стану у центру града. Оца немам. Човјек, који је крив што сам данас овдје, живи и ради у Словенији. Има жену и три кћери. Надам се да је срећан. Ја јесам, с људима које имам у свом животу јесам. Двије Сање, Милку, Бебу и Ацу. Ацо пише, Ацо зна. Милка слика, Милка зна; Сања црта, Сања зна. Беба и друга Сања, два мала срећна филозофа. И оне знају. Шта знају? Знају да дишу, да воле. Ја волим да дишем, волим да пишем, волим да читам, волим прву јутарњу кафу и цигарету. Волим да посматрам, поготово женско тијело. То ме не чини настраном, просто волим умјетност. Волим горчину, волим јести маслине. Волим боје, апстрактност. Волим очи, волим лица. Волим птице, желим да припитомим сову. Совама су очи статичне, не могу их помјерити. Због тога су им вратови толико покретни. Можда бих више написала о проклетој сови, но о себи.
Живот мој тек поче. Превише знам, не желим много да кажем.
Дамјановић Марија, ’17.