Растко Лончар за свој пјеснички првенац “Нерви од волфрама”, објављен у издању “Бранковог кола” из Сремских Карловаца, недавно је добио награду “Стражилово”, да би одмах потом био проглашен и лауреатом “Матићевог шала”, награде која ће му бити уручена сутра у Ћуприји. Овај млади пјесник рођен је у Книну, јер ратне 1993. године Босанско Грахово, одакле је његова породица, није имало адекватно породилиште. Када је имао свега двије године, породица одлази у Каћ у близини Новог Сада, да би се данас у “српској Атини” млади Лончар својим принциповски прецизним стиховима наметнуо као један од представника веома талентоване пјесничке генерације. Тренутно на мастер студију српске књижевности на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду другује са Душаном Захаријевићем, Горицом Радмиловић, Николом Раусављевићем и Миланом Ћосићем, који су такође објавили књиге у “Бранковом колу” и овјенчали се наградом “Стражилово”. О овом генерацијском успјеху, наградама, пјесничком првенцу и књижевности, Лончар је говорио за “Независне”.
НН: Генерацију којој припадате изњедрио је Одсјек за српски језик и књижевност Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду. Да ли сте се ту нашли због тога што пишете или сте почели писати студирајући књижевност?
Лончар: Одговор је, чини ми се, негде између. Одувек сам имао потребу да пишем, али сам то углавном чувао у некој фиоци. Курс креативног писања код проф. др Драгана Станића, алијас песника Ивана Негришорца, на четвртој години студија био је један од пресудних фактора да, након што сам са колегама размењивао повратне информације и утиске, те конструктивна критичка мишљења поводом поезије коју смо стварали, схватим да оно што пишем желим да објавим.
НН: Након “Стражилова”, за Вашу књигу “Нерви од волфрама” стигла је и награда “Матићев шал”. Да ли Вам је дражи вјетар у леђа који тренутно имате или Вам је тежи терет одговорности?
Лончар: “Нерве” сам дуго конструисао. Желео сам да, ако већ објављујем књигу поезије, објавим нешто иза чега ћу стајати читав живот, чега се нећу одрицати као почетничке грешке. Као, рецимо, солидан темељ који ће служити да се на њега надограђују, надам се, будуће књиге. Награде су признање том и таквом темељу свакако, дакле, ветар у леђа али и подсетник да свакој идућој надоградњи треба посветити потпуну пажњу.
НН: Колики је, на путу до Ваше књиге, био утицај Бранка Радичевића, Душана Матића, па и Милоша Црњанског који је писао пјесму “Стражилово” и који су заправо пјесници на које сте се највише угледали?
Лончар: Песме Бранка Радичевића ми је, знајући их напамет, бака често рецитовала у детињству. Верујем да ми је мелодија “Путника на уранку”, песме из које је њена вешта цензура суптилно уклонила последњу строфу, заувек остала негде у глави и да је нашла свој пут да постане иманентним фрагментом мог стваралаштва. А искуства надреалистичке и експресионистичке поезије, чији су можда најеминентнији представници у нас управо Матић и Црњански дакле, не толико одређене песме колико резултати до којих су дошла њихова стваралаштва имала су заиста снажан утицај на поезију коју сам објавио. Што се тиче осталих аутора, притом бих говорио само о онима који су имали директан утицај на ову књигу, иначе је списак много дужи, можда чак и комплетно читалачко искуство једног студента књижевности издвојио бих, рецимо, Велеса Перића, Попу, Пандуровића, Давича, сарајевске “златне дечаке”, новосадску неоавангарду…
НН: О Вашој књизи пишу како млађе, тако и старије колеге, а неки је пореде и са “Лириком Итаке”. Ако је Милош Црњански могао објашњавати зашто “Лирика Итаке”, можете ли Ви објаснити зашто “Нерви од волфрама”?
Лончар: Време јесте такво да се од књижевника тражи извесно повлађивање читаоцима, нарочито како је дошло до постмодернистичке детронизације првих, но то свакако не значи да не треба чути ауторову изворну намеру о чијој успешности, пак, просуђују други. Идеја за назив је потекла из стихова једне од песама: “Како размрсити то чвориште/ волфрамових нити/ лумпенпролетерским/ прстима”. Намера јесте била да се нагласи хиперсензибилност лирског субјекта која је, верујем, присутна у књизи. Такође, фотографија са краја књиге, која је и извесни аутопоетички детаљ, можда и боље од мојих речи говори о наслову и самом концепту књиге.
НН: Наизглед контрирајући Сими Пандуровићу пјевате да “нисте сишли с ума, већ са њега пали у амбисе”. Гдје Вас све није одвела поезија и може ли се обичним ријечима објаснити шта за Вас значи ова књижевна форма?
Лончар: Не знам, искрено, јесу ли интересантнији простори около човека или простори унутар њега до којих долази бавећи се писањем, читањем или слушањем поезије. Да ли људи до којих стигне, да ли, пак, стања у која доспе. Речима не могу објаснити шта за мене поезија представља, али могу покушати једним поређењем. Наиме, стално чујемо неке сиве гласове о излишности поезије, о томе како притом ово не говорим само из личног искуства поезија нема своје “економско оправдање”. Упоредимо то с оном анегдотом где физичари докажу да бумбар, по свим физичким законима, не може да лети. Једино што то нису успели да докажу бумбару. Тако и са поезијом. Она је иманентна потреба како ономе ко је ствара, тако и ономе ко је усваја.
Подршка “Бранковог кола”
НН: Да ли сте у ситуацији каква јесте вјеровали у институционалну подршку коју сте Ви и Ваша генерација безрезервно добили у “Бранковом колу”?
ЛОНЧАР: У сарадњу са “Бранковим колом” и Ненадом Грујичићем ушао сам са потпуном посвећеношћу. Веровао сам, уколико пружим свој максимум, да ће моје поверење бити узвраћено, што се у потпуности обистинило и за шта захвалност не могу да изразим речима. Моји пријатељи и ја смо заиста добили ретку прилику да оно што имамо да кажемо и објавимо и представимо публици у оквиру једног од наших највећих књижевних фестивала, с изузетно богатом традицијом. Душан често наводи речи нашег издавача, које је чуо при њиховом првом сусрету у Сремским Карловцима, да млади треба да имају институционалну подршку. “Бранково коло” је управо ванредан пример таквог става.
Разговарао: Милан Ракуљ
Преузето са www.nezavisne.com