Андреа Ђ. Пинкетс – Осјећај за смисао (I)

Андреа Ђ. Пинкетс – Осјећај за смисао (I)

Грешке

1

Не знам скијати, не знам играти тенис, пливам тако – тако, али имам „осјећај за смисао“. Осјећај за смисао је Привилегија, јер ако га посједујеш, он омогућава да се твоја лаж бар цијени, ако се већ у њу не повјерује. У случају да понеки пут одлучиш да кажеш истину, ону истиниту, ону која заудара јер се не пречишћава еуфемизмима, ону која је ружна јер се не подешава, нити се уљепшава естетском хирургијом сјећања, у случају да кажеш истину, чупаву истину, раскалашну истину, ако посједујеш осјећај за смисао, та истина ће имати помало курвањско обличје, али ће опет бити у класи једне лијепе лажи.
Осјећај за смисао реченице је секс реченице, звук реченице, значење реченице. Осјећај за смисао крсти реченицу, доводи је до најекстремније тачке, и онда кад је псовкама деградира, чини је, на крају крајева, дефинитивном. Смисао реченице је финална тачка концепта израженог онда кад је реченица још у материци. То је тачка са које нема повратка. Једна „тачка и готово“. Један узвичник, али прије свега, 666 узвичника.
Ђавољи осјећају за смисао, ја те посједујем и волим.
Нека се огласе Еустахијеве цијеви, нека се зачује ехо јајовода. Тако је било и тако ће бити.
Не знам да ли се рађа са осјећајем за смисао. Умире се сигурно.
Било је толико прича, толико жена, толико удараца, толико вискија, као на дисковима Фреда Бускаљонеа, али било је изнад свега толико реченица. Понека реченица се кристализовала, друге су се атомизовале до ријечи, ријечи препуних сјемена осјећаја за смисао. Наше ријечи, ријечи нас пријатеља, нису биле жаргон. Биле су литургија. Користили смо их као штит да се одбранимо од оних који су говорили само „курац“, „односно“ и „желим рећи“. Већ смо превазишли све оне „у крајњем случају“ и „у мјери у којој“, излизали све „на нивоу“. Не ради се о томе да ми никад нисмо говорили „курац“. Напротив. Али нисмо то увијек говорили. Користили смо га у разговорима само онда кад би нам дошло, кад би нам се прозвани и дигао. Један од најзначајнијих доприноса нашем вокабулару је заоставштина Погоа Махера: Двилио Пољаги по цивилном регистру.
Двилио, за своје родитеље, нек су живи и здрави, али за остатак свијета Пого Махер. Пого Махер је сковао глагол „сифонирати“. Догађај се збио у Католики, варошици на Јадранској ривијери цитираној у Дантеовом Паклу. Пого Махер ми је до тамо правио друштво са својим жутим таксијем за који је управо био трампио своју диплому из архитектуре. Ноћи смо проводили у Роуз енд Крауну, некој врсти хибрида између паба и сале за игранку, уз мали оркестар који је свирао музику уживо и уз дебеле Нијемце који су на плесном подијуму ђускали уз “Росамунда… Росамунда”.
Ја, сигуран у чињеницу да сам Лазаро Сантандреа и да имам осјећај за смисао, остајао сам за столом са племенитим мислима о томе шта учинити са својим животом, након што сам повремено био ТВ асистент на једној недјељној емисији, аутор дипломских радова за друге, учитељ борилачких вјештина, пјевач у пијано бару храпавог гласа, екстремиста, заљубљен, власник једног ноћног локала који је пропао и прије него што су на њега бацили бомбу, детектив лишен лиценце коју између осталог никад нисам ни имао, фотомодел, насљедник на измаку снага, андерграунд писац, ловац на главе, ловац на богате даме. Ловци на главе и ловци на богате даме имају бар двије заједничке особине: да би се тиме бавио, човјек треба бити потпуно бескрупулозан. Осим овог, оба подразумијевају и сусретање са гадним њушкама.
Пасквале ,,билијар кугла“, вишеструки бјегунац, има исту привлачност као и Лукантониа Черуми-Еквини, војвоткиња од Нечега или од Нечега другог. Али нисам о себи желио говорити. У ствари, нисам ни говорио. Затупљен пјесмом “Росамунда, Росамунда какво величанствено вече…“ и многобројним криглама пива, задовољавао сам се чежњом за душом твоје сестре и гледањем Пога Махера у акцији, док сам покушавао да га учиним стварним, претварајући се да га не знам још од првог гимназије. Човјек којег сам се правио да не познајем био је висок метар и осамдесет један. Имао је шиљато лице попут ловачког пса, косу до рамена, и на глави неку врсту рашчерупаног гнијезда, мали трг, као на Каприју. Иако је било љето, овај човјек је преко хавајске кошуље носио зелени ловачки прслук, са привремено празним редеником. Носио је камперке од лажне гуштерске коже и показивао је, на рубу усана, цигарету коју бих, да сам видовњак, препознао као Стоп. Без филтера.
На другом крају шанка била је једна жена. Године: педесет и још који мјесец, платинасто плава коса. Отворена бијела кошуља, зателебани поглед, и боре око очију. Звала се Силвана и радила је ту сезонски. Била је веселог карактера, иако је радила ноћу. Била је отворена као и њена кошуља. Ноћ прије сам наручио пиво, и док ми га је сипала, питала ме је:
– Шта си у хороскопу, лијепи гарави?
– Лав.
– Велики јебач – констатовала је.
Поносан што сам препознат, бацио сам се на своје пиво, кад је један који је дошао након мене на исто питање одговорио
– Вага.
– Велики јебач, изрекла је Силвана.
Заинатио сам се, и док сам стајао наслоњен на шанк, одлучио сам да не одем одатле све док не будем сигуран да у Зодијаку нема знака који није добар у кревету. Није га ни било. Истрпио сам Јарца, ‘доброг пристављача’, Бика, који је већ по изреци номен омен ‘велики јебач’, а да не причам о Близанцима којима су по том принципу атрибути подуплани. Из овог разлога сам посматрао Пога Махера како глуми заљубљеног лептира. Имао је црвену натеклу фацу са покојом бубуљицом изазваном проблемима са јетром, али је он за то кривио чоколаду, коју с друге стране није ни конзумирао. Кад се Пого Махер вратио за сто са огромним кезом, прије него што је отворио уста, изненадио сам га питањем:
– Шта си у хороскопу?
Након седам дана Розамунде, не могавши више, вратио сам се у Милано. Пого се задржао у Католици. Био је рођен такав: мономанијак. Кад би се фокусирао на неко мјесто, ресторан, особу, град, предмет његове маније постајао је нека врста Свете земље у коју би на ходочашће водио чак и оне пријатеље који са тим не би били сагласни.
У шест сати ујутру мој сан неправедника прекиде телефон.
– Да – одговорио сам, прије него што сам подигао слушалицу, и више него спремним и истренираним гласом.
– Лазаро, ‘сифонирао’ сам Силвану. Поред свих осталих, Пого је имао још двије карактеристике: глас му је вјечито био успорен, мекан и гргутав. Друга карактеристика је била кориштење наводника. Пого одређене ријечи изговори, изолује их и промрмља, исказујући поштовање према сржи реченице.
Због овога ми је ‘Лазаро, сифонирао сам Силвану’, у ствари звучало као ‘Лазаро, нисам (пауза за ваздух) шиифонирао (пауза да се доживи појам ‘сифонирао’) Силвану’.
Брутална истина: Пого Махер, у хороскопу Риба, дакле велики јебач, по затварању Роуз енд Крауна, убиједио је Силвану да оде са њим у хотел Наполеон на пиће за лаку ноћ. Ноћни чувар, идиот којег сам током мог боравка тамо лично ишамарао, тражио је од госпође документа.
Силвана је завлачила око година и одбила га, а Пого, рашчупани каваљер, разријешио је појединца дужности, закључавши га ван хотела. Након овога је, без икакве лоше намјере отпратио Силвану скроз до своје собе да би се освјежила. Силвана је погрешно схватила, па је само опрала интимне дијелове. У току радње, оклијевајући је питала Пога: Е Пого, реци ми шта си у хороскопу, више се ни не сјећам.
Поента приче: Пого је сифонирао Силвану.
Силвана је тако за нас из Поговог круга постала колективна успомена, попут универзалне поплаве.
Оно што је од те вечери остало стало је у израз ‘сифонирати’, који је с временом обогаћен новим значењима. Од првобитног ‘сифонирао сам Силвану’, што упућује на прштање дрских сперматозоида, прешло се на ‘сифониран сам’, у смислу ‘мртав сам пијан’, да би се послије закомпликовало са ‘изгледаш ми пресифонирано’, што би се могло превести као ‘видим да си у врхунској форми’. Варијације на тему? Није их недостајало.
С друге стране, може се чинити да злоупотреба израза дјелује штетно на оне ријечи које он замјењује и поништава. Није тако. Термин ‘сифониран’ је поливалентан, али у својој основи сам и разоружан у односу на ријечи које замјењује. Кад би се усагласиле, све ове ријечи би могле уз помоћ принципа coup the theatre преокренути ситуацију и сифонирати сифонирано.
‘Не знам скијати, не знам играти тенис, пливам тако- тако, али имам осјећај за смисао’, рекох наздрављајући присутнима и наздрављајући почетку ове приче. Присутни су били Пого Махер, којег сам површно већ познавао, и Енрико Карње, због димензија звани Месо. Био је најмлађи од нас. Имао је мало више од двадесет година, али и фацу пута¹ уобличену густом косом и жућкастом брадом, због којих је изгледао као млади Бах. Месо је имао пуна уста и пуним устима је причао. По навици је поповао, поповао је о било којој теми. Непознавање детаља у вези са питањем које се дискутовало није га спријечавало да на исто пљује, као што је пљувао средину хљеба и комаде пршута.
Био је то најтужнији дан. Мој нетридесети рођендан. Било ко други би прославио властити рођендан на годишњицу властитог рођења. Ја сам одбио да дочекујем биолошку осуду на смрт која би потврдила да сам и ја старио. Тако сам одлучио да прославим тридесету мјесец дана раније, да предухитрим вријеме и да му се не предам. Били смо у дневној соби трособне куће Пољаги у улици Бартоломео Д’Алвиано. Најтужније поподне. Милано, кад хоће, може да буде декадентнији од Венеције, као што у овом случају и јесте, у малом стану – ћелији средње- грађанског сталежа, са спуштеним ролетнама, са мамом и татом Пого у другој соби, и са столом пуним переца постављеним у углу, који је остављао утисак прославе имендана дванаестогодишњака. Недостајали су још дванаестогодишњаци да се љубакају и портабл грамофони који су сад већ припадали археологији. Што се тиче годишта учесника у гозби, Пого је већ који мјесец уназад имао тридесет, а само су недостајале флаше Кока – Коле и Фанте у породичном формату. Замијенила су их вина и жестока алкохолна пића. А што се осталог тиче, Пого и ја смо Кока- Колу и са дванаест година пили само са румом. Било нас је тројица. Понављам, само тројица. Они преживјели. Антонело Кароли имао је тридесет седам година и био је позадински глумац који је коначно одлучио да напусти Милано због Ћинећите, вођен никад минулом жељом да се бави филмом. Вани Сантоло, тридесетогодишњак, шизофреничар од своје осамнаесте, лутао је градом причајући сам са собом. Месо је био гојазна маскота подијељене групе.
Шта нам је било заједничко? Сви смо још увијек живјели са мамом и нико од нас није био хомосексуалац. Рођенданска торта додатно је потврђивала жељену туробност тог поподнева. Месо, затупљен од алкохола који је прождирао од јутарњих часова, Пого, који је оглувио од стерео уређаја, и ја, који сам покушавао да с прецизношћу позиционирам своје меланхолије да бих их могао оплакивати. Месо је поповао, ал’ га нико није слушао: – Крај комунизма… Пого ме погледа и рече: – Лазаро, изгледаш ми ‘сифонирано’ (Лазаро, изгледаш одваљено од алкохола).
– Ма шта, ја сам ‘пресифониран’ (Ма шта, у одличној сам форми).
Пљујући канапе, Месо је изјавио: – Сифонирали сте ме. Слушате ли ме или не, комади штрудле? Месо је био сваштојед.
Пого, који је исто добро попио, није било за шалу, узјогунио се: – Лазаро, иритира ме кад ми крадеш термине. ‘Сифониран’ сам измислио ја, у курац.
Моја пијанска меланхолија претворила се у луцидни бијес.
– Ах, ја ти сифонирам термине, Вођо. Пого, сјети се да сам ти ја дао име. Пого од Пољаги, а Пого Махер од Togo il dritto, чоколадице из седамдесетих. Укратко, Пого, ја сам те измислио. Без мене ти не постојиш.
Месо је интервенисао да нас помири, покушавајући да стави у први план музику: – Хајде, немојте тако, забога. Погледали смо га, заћутали на неколико несношљивих секунди. За пробијање леда са душе, предложих посљедњу здравицу. Наздравио сам и сјео.
Моја задњица се скршила у празно. Није било столица. Ударио сам од огромни оштри сталак за цвијеће. Нисам пробио лед, разбио сам си дупе. Тупа бол. Таква да нисам могао чути властити урлик. Нешто се свакако сломило.
Завршили смо вече на мансарди Вита Карте званог Картавито. Вито живи са Дони, манекенком за потребе његових фото сеанси. Лифт у старој згради у улици Меда и мирис мачје пишаћке у дворишту. Вито је имао намјеру да нам покаже дијапозитиве са Дониним портретима. Дони није жељела.
– Али то је умјетничка голотиња, – протествовао је Вито. Дони је била непоколебљива. Након првог дијапозитива на којем је било приказано Донино лијево стопало са ноктима налакираним у црвено, Вито је одустао и потурио нам стопедесет предивних дијапозитива на тему Тајланда, оног неистраженог. Вито је био велики фотограф, али смо ми били ужасна публика. Милозвучан и свечан, Месо се дигао и почео да попује са Витом. Пого се успавао. Мене је с друге стране попуштало анестетичко дејство алкохола. Био је то тренутак у коме сам се обично сам себи гадио. Покупих неколицину пикадо стрелица остављених покрај несикориштене пикадо мете. Нишанио сам на Месову гузичетину, центрирајући га. Стрелица му удари у сало и паде на тло. Тако је било и са другом и са трећом. Пијанство и слој масноће су Месо штитили од бола. Месо је тако, несвјестан и неосјетљив, настављао да попује, непрекидно, као да попује у папској држави.
Игра је постала досадна. Дан је био за гађење. Умањени Тајланд са дијапозитива није ме више интересовао. Успавао сам се. Вито ме одвезао кући аутомобилом, причајући ми ствари којих се нисам сјећао.
Дошао је и дан послије. Дошао је уз глас Меса на телефону: – Лазаро, синоћ сам се вратио кући. Облачио сам пиџаму кад сам схватио да су ми гаће све крваве. Шта си који курац направио?
Спустио сам слушалицу. Звали су из модне агенције у којој сам повремено радио.Имали су пробу. Одбио сам, симулирајући прехладу. Звао је и један што је погријешио број. Сан је био изгубљен.
У кухињи се суочих са мајком. Скенирала ме са негодовањем које је личило више на изневјерено повјерење него на презир.
Нисам имао воље да се расправљам, па се насмијах.
– Иди опери зубе. То ти је савјет.
Опрах зубе, говорећи у огледало: – За мјесец дана имаћеш тридесет година. Уради нешто. Урадио сам нешто- обријао сам бркове.
Велико достигнуће. Покушавао сам прихватити чињеницу да требам напунити тридесет година, а без бркова сам изгледао млађе. Направио сам корак уназад, по ко зна који пут.
Глас моје мајке, разнијежен мањком длака на мојим уснама због којег је у мени изнова пронашла тобожњу невиност, подсјетио ме је: – Данас требаш водити баку у парк.
Ствар је овако функционисала: кад сам био мали, моја бака, једно примордијално биће које је сишло са трентинских планина и коју сам много волио, водила ме у јавне паркове, у зоолошки врт, стварајући на овај начин трауме дадиљи, младој сисатој њемачкој швестерки која се у парку Независности састајала са момком фризером.
Моја бака је сада имала осамдесет пет година, и за мене је била ствар принципа вратити јој услугу, а то сам радио тако што сам је сваког четвртка водио у јавне паркове, чак и против њене воље.
Нарочито у посљедње вријеме кад се неки манијак намерачио на осамдесетгодишњакиње које је након силовања остављао на самрти.
Ходајући загрљен са мајком, од трга Боливар стигао сам до улице Вашингтон гдје је становала моја бака. Загрлио сам и баку, почастио је ракијицом у кафићу на углу, па смо таксијем дошли до парка.
Године су моју баку, која је према својим ријечима у младости била прелијепа, претвориле у неку врсту Попаја којег је нацртао Сегар². Свиђала ми се моја бака. По природи је била добра, али у основи егоиста. Баш као и ја. Одбијала је да прича италијански и изражавала се користећи хибрид између трентинског дијалекта из Првог свјетског рата и свог персонализованог идиома.
Држао сам је испод руке док ми је причала своју, реинтерпретирану и ракијом уљепшану верзију нашег породичног стабла, кад моја кичма постаде попут харфе коју свира виртуоз. Неизрецив бол. Сруших се на земљу.
Тртична кост, вјероватно сломљена претходне ноћи, са дефинитивним отпуштањем анестетичког дејства алкохола, попустила је.
Моја бака је пожурила чак до кафића Бјанко, равнодушна према манијаку који је убијао старице и према старачким бољкама; стаманила је једну ракијицу и позвала хитну помоћ.
Кад су ме горостасни болничари ставили на носила, моја бака је извела закључак догађаја:Ово га је снашло зато што сам га водила у парк. Жељела је да њена буде посљедња.
Прелом тртичне кости. Лијекови против болова; инјекције; кревет.
Соба пуна прочитаних књига. Кревет. Прочитане књиге. Осјећај за смисао. Бол је уз лијекове против болова постајао подношљив. Рањен је био понос. Једно је сломити руку приликом скијања, ипак ја нисам знао скијати. Имао сам осјећај за смисао, а слупао сам себи дупе. Кад је Месо сазнао, чувар успомене на стрелице, на крв и на гаће, назвао ме рекавши довитљиво: – Ко у гузицу рањава, гузици му не свањава.
Мировање ми је с друге стране донијело један дар: свијест о задњици. Све до тада, за двадесетдевет пустоловних година, живио сам са несвијешћу о задњици.
За мене је задњица увијек била оно што је припадало неком другом, женско испупчење које је испод (ох колико) оцртавало женске фигуре. Своју задњицу, њу никад нисам узимао у обзир.
Мој живот на ногама увијек се одвијао муњевито, аутодеструктивно, па и без свијести о сједењу. Кад сам сједио, нисам мислио о мојој порцији, вулгарно речено гузовима, који су се наслоњали на нешто. Увијек сам се задржавао на помисли о неком мени који већ сједи. Неки ратоборни, звјерски ја, са апсолутном несвијешћу о задњици.
Свијест о задњици је била нешто друго. Достигао сам је само опружен.
Оплакивао сам своју задњицу и могућност сједења. Тражио сам разлоге за кукњаву? Пожелио сам дати облик својим меланхолијама? Сад сам у томе успио. Имао сам нешто за чим жалити, нешто што је имало своју изокренуту племенитост. Друго лице планете мајмуна. Имао сам задњицу. Штавише, имао сам гузицу. И живот протраћен, као у Федровој бајци, на гледање туђих гузица, без примјећивања своје: комшијина задњица је увијек зеленија.
Биле су потребне деведесете и крај вијека да бих ја постао свјестан своје задњице. А притом сам толико људи ишутирао ногама у гузицу.
Телефон покрај кревета није се оглашавао. Нико ме није звао. Сви су вјероватно мислили да сам на Тајланду, на Витиним дијапозитивима. Почео сам онда ја да користим телефон. У прва три дана сам звао дјевојке са којима сам се у том периоду виђао.
– Ћао Лазаро, ја сам тебе хтјела звати. Шта радиш кући у ово доба?
– Знаш, неко вече сам био на рођенданској забави код пријатеља. Сјео сам у празно и разбио сам… Смијех као и обично. Или још горе: – Хоћеш да дођем до тебе?’
– Не, хвала. Доћи ћу ја, кад поново успоставим равнотежу.
– Јеси ли је икад имао?
– Да, али сам је управо открио.
Ови позиви су ме обесхрабривали. Био сам принуђен различитим особама понављати исти офуцани сценарио: – Ћао Лазаро, хтјела сам те назвати.
– Разбио сам гузицу.
Тако сам, умјесто да зовем садашње дјевојке, захваљујући старом роковнику почео да зовем старе дјевојке. За понеку открих да се удала.
– Ма како не знаш? Летиција се удала прије двије године и већ има лијепог дјечака.
Друге су промијениле бројеве телефона, а Служба корисничких информација није била ни оспособљена ни ауторизована да им поново уђе у траг.
Свијест о задњици ми је давала рачуницу о томе колико је времена прошло. Максимум минимума је достигнут кад сам позвао Флавију.
Флавија је била дјевојка увриједљиве љепоте. Изгубио сам је негдје успут, годинама раније. Флавија је била пуна живота, духовита, аеродинамична, враголасто живахна. Радила је као модел. Била је гранчица са сисама и свијешћу о задњици. Живућа химна.
– Добар дан, овдје Лазаро Сантандреа. Да ли бих, молим вас, могао причати са Флавијом?
– Како, нисте знали?
– Шта?
– Флавија је мртва.
У тишини неугодне језе изустих : – Не, жао ми је.
– То је било због посла? Наравно да је било због посла, због истог оног посла који ју је у мом сјећању и на старим сликама одржавао лијепом и живом. – Да, због посла је. Како…како се то десило?
– Акутна леукемија. Сад ми се мисао вратила на Паолу која се једног љетног дана, без очигледних разлога, бацила са Дуома.
На Монику, која се убила токсичним гасом, барбитуратима, и која је исјекла вене, да случајно не би преживјела. Сваки пут кад сам мислио на Паолу и на њен скок са Дуома, моје реакције су биле утученост и жаљење, али кад сам мислио на Монику, осјећај кривице се у мене увлачио палацајући попут жустрог морског чудовишта.
Монику сам упознао у мраку. Радила је као хостеса у једном ноћном клубу. Ја који сам због године рођења пропустио митске ноћне клубове из шездесетих, одлучио сам да у једној ноћи истраживачког лутања у пуном јеку осамдесетих откријем шта је остало од златног доба и од голотиње.
Ноћни клуб осамдесетих година био је депресивнији од ораторијума понедјељком поподне. Тартарска пустиња. Кад изузмем конобаре, било нас је шеснаест. Ја и петнаест хостеса. Дјевојке су и у полумраку биле примамљиве колико и сир са црвима³. Неком се свиђа, мени не. Сласне као пужеви: неком се свиђају, мени не. Долазиле су из Латинске Америке, из источних земаља, вјероватно су биле маме и домаћице, фрустриране од живота и од мужева. Понудити им пиће значило је скршити двадесет хиљада лира за један лажни осмијех. Можда је и њихово златно доба било шездесетих година. Биле су у савршеној симбиози са локалом. Погребно возило које се жели потурити за кампер, била је то лоша срећа, не лош начин живота. Суморне наслаге целулита ишчекивале су било каквог нирнбершког представника за играчке који би се због сајма задесио у Милану, и који би био довољно пијан да се ту задржи. Моника је била млада, у мини хаљини са леопардским дезеном, помало вулгарна због пар наслага сала вишка, али у полумраку прелијепа. А ипак, била је весела, комуникативна, упркос фасади фаталне жене. Сљедећи дан сам је видио на свјетлу. Ако се претходно вече трудила да изгледа као леопард, у сред поднева није скривала сличност са прасићем, оним са отвором на кичми, касицом- прасицом за дјечију уштеђевину.
Покушао сам да сакријем разочарење, а она се потрудила да ми повјерује.
Постали смо пријатељи. Чуо сам се са њом сваки дан, покушавајући да је што мање виђам у јавности. Стидио сам је се, као што се сада, док вам ово причам, стидим самог себе.
Послије се изгубила на пар седмица. Мислио сам да је нестала, кад су ме позвали са неуролошког одјела Фатебенефратели, гдје се опорављала након покушаја самоубиства. Било је љето, а она гола под плахтом.
– Зашто? -, упитах је.
– Ко зна -, одговорила је и насмијала се.
Рекао сам јој да личи на касицу прасицу и питао је гдје је напрслина. Погрешно ме схватила и подигла плахту. Нисам знао шта да урадим. На срећу, тад прође часна сестра.
– Пољубићеш ме? – упитала је. Моника, не часна сестра.
– Не овдје, одговорих лицемјерно.
– Гдје онда?
– Ко зна.
Никад је нисам пољубио, а можда сам тад требао. Изашла је из болнице и звала ме пар пута. Одуговлачио сам, одгађао или давао мајци да се јави: – Лазаро је вани.
Заборавио сам је на пар мјесеци, кад сам у једним дневним новинама открио да се убила у једном малом хотелу у улици Торино. Није то урадила због мене. Урадила је то због ‘ко зна’, а ја ништа нисам урадио да је спријечим.
Умрла је сама, као празна касица прасица.
Након пар дана лијекова против болова могао сам ходати, радити склекове и салто, али нисам имао жељу. И овдје, можда, почиње ова прича.
Одлучих да више не излазим из куће, да не бих сретао Флавије, Алесандре, Монике, које би ми умирале около. Они који ме требају? Нека дођу по мене. Имао сам своје књиге и један глупи телевизор испред кревета који ми је служио као пепељара и као сталак за часописе. Моја мајка је одвела баку у Трентино да удахне свјежег ваздуха.
– Лазаро, сад кад си добро, могу поћи. Водим баку на планину. Замисли само да је хтјела да идемо на камповање. Јеси ли сигуран да не желиш да одгодимо полазак до твог рођендана?
– Не треба, хвала. Мислим да ћу и ја отићи на који дан.
– Гдје идеш?
– На камповање.
– Али ти ниси никад у животу камповао!
– Управо зато, не желим да дочекам бакине године, па да на крају морам одустати.
Мајка је одмахнула главом. Није никад насједала на моје приче. Али је имала осјећај за смисао.
– Само да знаш да се у врећама за спавање не може пушити. Опери зубе и…
– И…
– Затвори гас.
Искушење да се убијем ме одмах прође: презирао сам мирис гаса. Бацање са балкона не би било естетски прихватљиво. Био сам поприлично нарцисоидан, па ми се гадио призор мене смлављеног на асфалту, уз све радознале који би се питали и одговарали:
– Зашто ли је то урадио?
– Ко зна.
Што се тиче таблета, у кући је било свега осим онога што је мени требало. Да сам претјерао са лаксативима, стидио бих се, чак и мртав, под условом да умрем, усраног утиска који бих оставио. Праве таблете су биле доље у апотеци. Али да би их купио, био сам принуђен изаћи. А ја више нисам желио излазити. Желио сам остати ту.
Напунио сам тридесет година у тоталној летаргији. Тог обичног дана дошла је до мене једна пријатељица која је била заручена за једног посредника у трговини. Како је била убијеђена да се због тртичне кости не могу помјерати, инсистирала је да ми за рођендан поклони пушење. Са погледом фиксираним на плафон, потпуно сифониран, рекох јој: – Имам осјећај да је тртична кост за нијансу боље. Ништа није одговорила, културна је: За разлику од мог пријатеља Меса, не прича пуних уста.
Издржао сам тако непокретан једну седмицу. Како сам исцрпио сва средства за убијање времена, измислих ново: телефонирање непознатима. Ако би ми се глас свидио, настављао сам разговор: – Хало, овдје Лазаро. Да ли бих могао разговарати са Силвијом?- Клап.
– Хало, овдје Лазаро, да ли бих могао разговарати са Силвијом? – Нема овдје никакве Силвије -. Клап.
Коначно сам убо једну Силвију. – Силвија, овдје Лазаро.
– Лазаро, кретену глупи!
Мора да је у оптицају био још један Лазаро.
Наставио сам тако док нисам убо Леону. И овдје, овај пут заиста, почиње ова прича.
– Хало, овдје Лазаро. Молим Вас, да ли је ту Силвија?
Глас топао, низак, женски као материца, одговори: – Не, жао ми је, мора да сте погријешили број.
Нисам је могао изгубити. – Не, гледајте, у најгорем случају сам погријешио име. Али је број овога пута прави. Не прекидај. Ја те морам упознати. Схваташ, морам те упознати. Сломио сам тртичну кост. Већ мјесец дана лежим у кревету непокретан и желио сам причати са Силвијом, јер ме обично њен глас диже. Али твој се не може ни са чим поредити. Немој да спушташ слушалицу. Причај. Молим те. Већ мјесец дана сам неокретан, кажи ми нешто. Немој да спушташ слушалицу, зовем се Лазаро, запамти, реци ми: ‘Устани и ходај’, и почећу поново да ходам.
– Устани и ходај. – Пратила ме.
– Већ сам осјетио неку врсту жмараца у стопалима. Како се зовеш?
– Леона.
– Сасвим сигурно боље него Силвија.
– Ласкавац. Шта би рекао Силвији?
– Да је сасвим сигурно боље него Леона.
– Искрен си.
– Не баш. Ради се о томе да имам осјећај за смисао. Леона, даћеш ми свој број телефона?
– Али управо си га окренуо.
– Да, али сам мислио да је Силвијин.
– Било би ми драже да ти мени даш свој.
– Видиш, већ се слажемо, и мени би било драже да ти мени даш свој.
– Не, види, не дајем свој број непознатима.
– Коме га онда дајеш? ‘Познати’ и ‘познаници’ већ имају твој број телефона. Бројеви телефона се дају управо непознатима.
– Знаш ли да си занимљив лик? Мислим,из професионалног аспекта, ја сам социолог.
– Јеси ли изучавала и антропологију?
– Наравно.
– Види, ја сам пред истријебљењем. Овдје сам сам себе изједао.
– Пази, већ сам имала лоша искуства. Могу ли ти поставити једно питање?
– Пуцај.
– Ко је написао Пасторалну симфонију?
– Гиде, зашто?
– Онако. Ради се о томе да презирем незналице.
– Леона, јеси ли сигурна да ми не желиш дати свој број телефона? Не бих га знао поново окренути.
– Не. Не дајем свој број телефона непознатима, али ако ми даш своју адресу, доћи ћу до тебе.
Дадох јој. – Сутра у четири?
– Договорено.
Поново сам оживио. Иако се нисам мрдао из кревета, Леона ће доћи код мене у кревет. По гласу, по тоновима, знао сам да ће бити лијепа. Леона. Режао сам од ентузијазма. Тридесет година и нови лист.
Управо сам се препуштао другој младости.
Сахрана прве је била неподношљиво самоповријеђивање. Али сада…
Имао сам будућност. Не само предивну прошлост и одвратну садашњост. Будућност је дошла за нијансу раније. Било је три и педесест пет кад је интерфон зазвонио.
Пожурио сам. У пиџами (новој).
– Леона?
– Који спрат?
– Четврти. – Погледао сам се који пут у огледало изнуђујући потпуно одобравање.
Динг донг, чуло се звоно. – Ту смо – рекох. Искушао сам шепави ход. Освојићу је или на шарм или на сажаљење. Отворих врата.
Имала је боб фризуру, очи црне попут дугмади у мантије. Пут блиједа, црте лица префињене и крхке, као у даме са камелијама. Нејака. Лијепа, али готово болесна. Офелија. Леона није била лавица. Била је прелијепа и неспокојна. Изблиједјеле фармерке на дугим ногама. Бијела кошуљица. Карирана јакна. Инвикта руксак умјесто торбе. Штенце умјесто лава.
Нисам био разочаран. Био сам запањен. – Ћао – рекох.
– Ћао – одврати она. Ни глас није звучао лавовски.
– Немој да стојиш на вратима, уђи. Ушла је. Дјеловала је нервозно. Претурала је по руксаку, шмрцајући. Леона, хладна и прехлађена.
– Желиш ли марамицу? – упитао сам
– Не, хвала. – Леона је помјерала руку унутар руксака. Извукла је пар маказа. Оних лијепих, дугих, као што су њене ноге. Циљала је у мој врат. Измакао сам се, а маказе су ми се забиле у раме. Леона је почела пјенити. Прехлада се претворила у ерупцију слузи, док је Леона, која није била Леона, ко год да је била, покушавала да ми ишчупа маказе из рамена како би ми их зарила у врат.
Ударио сам Леону у нос и сломио га. Крв се помијешала са слузи. Леона се срушила на под. Док сам губио крв из рамена, покупио сам је и поставио сам је на столицу у кухињи.
Након тога, како је била тако префињена, њежан тип, завезао сам је за столицу Гучи каишем.
Претурио сам по руксаку да пронађем новчаник и документе. Није било ничега.
Поново сам се погледао у огледало. Маказе су ми још увијек биле заривене у раме.
Имао сам осјећај за смисао, свијест о задњици и маказе у рамену.
Није било друге. Од боравка у кући ми је било зло: било је вријеме да изађем и суочим са остатком свијета.

_____________________

¹ Путо (итал. putto) у сликарству и вајарству представља лик путпуно или дјелимично нагог плавокосог дјечака који је у различитим алегоријским приказима имао декоративну функцију.
² Елзи Крајслер Сегар (1894-1938), амерички цртач стрипова, познат по креацији лика Морнара Попаја.
³ Сир са црвима се односи на Casu frasigu, козји сир са Сардиније специфичан због присуства ларви црва.

Превела Наташа Вученовић

Оставите коментар

Ваша имејл адреса неће бити објављена Потребна поља су означена *