Сједили смо у башти кафића „Скаут“, у сасвим пристојној хладовини старог храста, када је иза наших леђа треснуо огромни концертни клавир. Прво се чула ломљава и кршење грана – погледи свих који су у том тренутку сједили у башти били су уперени у густе крошње изнад њихових глава, а неки су почели да устају и да се склањају од столова. Уз тешку муку, кидајући гране, ломећи дрвеће које је стискао својом тежином, клавир се уз напињање и шкрипање некако пробио до земље и свом силином дрмнуо је од малени столић око ког су стајале у журби разбацане столице и сравнио га са земљом. У тим тренуцима чуо се снажан тресак, налик на експлозију и огромна скаламерија је поскочила, стресла се као падобранац изненађен мјестом свог атерирања а након тога се распала. Бар један њен дио, дрвеће је очигледно ублажило пад и клавир је – на прву, барем – дјеловао неоштећен.
Послије овог завладала је тишина, тишина каква никад прије није владала у кафићу „Скаут“, таква да се без неког напора могло чути како Врбас протиче или птице које уплашено цвркућу у гранама. Тек послије тога, постепено почели смо разазнавати тонове Диланове „Аll around the Watchtower” – музика је још увијек била укључена у кафићу и звук је допирао из звучника. Тек онда је из кафића изашао Жарко, конобар, са цигаретом која му је још увијек висила међу зубима и промуцао:
„Људи, јесте ли добро?“
А ми смо се освртали око себе, осим што су неки стресали прашину и лишће са своје одјеће, изгледало је да су сви читави, вјероватно у приличном шоку и свима нам је – опет вјероватно – зујало у ушима, али сви смо били живи и здрави. Неколико полупаних чаша, поломљен сто, сломљене гране које су биле разбацане по башти – биће то само тежак посао за Жарка да почисти сав тај неред, у суштини, све друго је било сасвим у реду.
Људи који су нам били најближе, сједили су сто иза нашег, младић и двије дјевојке први су проговорили, обраћајући се нама:
„Јесте ли добро?“
Ми смо се згледали. Имали смо и даље по двије руке и ноге, видјели смо и чули, истина мало смо слабије чули јер је још увијек било оног пискавог тона у ушима, али све је било на свом мјесту. Да, добро смо, онда смо ми њих питали да ли су они добро, па су се они згледали и онда су и они закључили да су добро.
„Свашта. Ово се само код нас може десити“ рекао је неко из масе. Тај неко отресао је прашину са своје сиве мајице (или је то била мајица неке друге боје, али је посивјела од прашине) и послије овог коментара почео је безочно да псује.
Младић који је био до нас, сјетио се да је исти овакав случај забиљежен у Енглеској још давне педесет осме, када је клавир атерирао ни мање ни више него на школско игралиште, срећом трајала је настава па је мало дјеце било у близини.
„Шта са тим хоћеш рећи?“
Рекао је љутито онај што је тврдио да се овакве ствари дешавају само код нас и даље отресајући прашину са одјеће.
„Па ништа, само то да се овакве ствари не дешавају само код нас. Само то,“ рекао је младић.
Онај са сивом мајицом која није била сива, одједном је изгубио вољу да се свађа и само је одмахнуо руком, настављајући да чисти прашину са себе.
„Ма шта вам је, ја сам на интернету читала како је на неку плажу у Висконсину атерирао камион са цистерном и запалио се!“
Рекла је једна од дјевојака које су биле са овим младићем што је стајао до нас.
„Откуд плажа у Висконсину?“ рекао је неко.
„Добро, можда је била Флорида, не сјећам се сад нешто тачно, пуно тога сам читала.“
Неко из масе је рекао:
„То није тачно, моја тетка живи на Флориди, ваљда би она знала да се овакве ствари дешавају.“
„Па у том и јест фора, они овакве ствари заташкавају“ рекао је неко.
Опет се јавио онај са мајицом која је сад осим сиве почела добијати и друге контуре, нешто као плаве.
„Ево га још један од теоретичара завјере. Они, они… ко су то они, стално слушам то како неко нешто заташкава.“
Јавило се пар њих којима се није свидио овај његов коментар и рекло да је истина да се ствари заташкавају или да се барем приказују онако како то ,,они” желе да се прикаже. Неко је рекао да су „они“ заправо масони, али други је рекао да кривити масоне за све што се дешава на овом свијету стварно више нема смисла.
„А ко је крив за рат?“
Опет је онај с мајицом нашао за потребно да се јави, овај пут је с тешком муком успио да је скине преко главе и остао је само у шорцу.
„Па то се зна господо, крив је Запад и Савјет Сионских Мудраца.“
Рекао је један господин, господин кога прије нисмо примијетили, он је вјероватно сједио у другом дијелу баште, али кад је видио шта се дешава дошао је да провјери да ли су сви живи и здрави. С њим је била и једна госпођа која је све ово узневјерено посматрала.
„Ма дајте, молим вас“ рекао је онај у шорцу отресајући мајицу од дрво, покушавајући тако с ње да стресе прашину.
„Шта, хоћете рећи да нисам у праву?“
Онај у шорцу је само одмахнуо руком.
Младић који је стајао до нас тада се сјетио једне занимљиве ствари:
„Овај клавир је исти као онај који смо једном наручили док сам радио у продавници музичке опреме. Чудна је то прича, не бисте вјеровали.“
„Ти си радио у продавници музичке опреме?“ јавио се неко из другог дијела баште.
„Да, јесам, својевремено, док сам студирао.“
„Чекај, ти си свирао у оном бенду са Вуксаном, како се оно звао!?“
„Пети елемент, али није то сад битно.“
„Да, јеботе – Пети Елемент. Па човјече, шта се десило с вама, баш сте добро прашили!?“
„Ма ништа, класична прича о судбинама наших бендова.“
„Штета, мени сте се баш свиђали“ рекла је једна дјевојка.
„Хвала“ рекао је тај младић и скоро се заруменио.
„Елем“ – одлучио је он да настави причу – „наручили смо специјално из Енглеске један овакав клавир за неког од ових наших новопечених богаташа, вјероватно је желио да му дијете научи свирати, не знам. Пазите, овакве ствари су веома скупе, овакав клавир кошта више од најексклузивније лимузине коју, по личној наруџби можете да наручите у „Мерцедесу“ на примјер.“
„Ма дај“ рекао је неко.
„Да, да“ – потврдио је онај господин младићеву причу – „концертни клавири се посебно праве, јединствени су и веома веома скупи, нормална цијена је неколико десетина хиљада еура, па некад чак можемо говорити и о стотинама хиљада. Сваки шраф на њему посебно је направљен.“
„Е да“ – наставио је младић – „углавном, наручимо ми тај клавир, те ствари се исто тако (морате знати) посебно и транспортују, а исто тако кад се спремају за превоз пакују се у посебне кутије које их максимално заштите, једном кад се та кутија отвори, да тако кажем, мада ово није прави израз, јер то није заправо кутија и не може се тек тако отворити, али да вас не мучим са тим, углавном, кад се једном распакује, то је то, више се не може вратити у положај у коме је било. Ово говорим све јер су трошкови паковања и транспорта огромни, то раде само специјалне службе. И након неког времена стигне коначно тај клавир и ми га, уз тешке муке, допремимо до куће тог богаташа. И знате шта: тек кад смо стигли, сконтамо да нема теоретске шансе да клавир на било који начин уђе у кућу.“
Младић је овдје направио паузу и сви смо га гледали збуњено док онај у шорцу није проговорио:
„Зајебаваш?“
„Не, мајке ми, жива истина“ рекао је младић и положио десну шаку на срце као знак тога да се куне у истинитост својих тврдњи.
„Значи, тип је наручио клавир, платио неколико стотина хиљада еура његово прављење и транспорт, а да уопште није размислио о томе да су врата на његовој кући уска и да клавир не може проћи кроз њих?“
„Да.“
„Ма зајебаваш.“
„Не.“
„Па какав дегенерик мораш бити да овакво нешто направиш?“
„Кажем вам – жива истина.“
„Па добро и шта је било на крају?“ упитала је једна дјевојка.
„А ништа. Зовнуо је мајсторе да избију врата и пробију пролаз тако да клавир може проћи, а онда кад смо га унијели унутра, да опет све зазидају. Кажем вам, богаташ је па му се може, мада та кућа више никад није изгледала исто.“
Господин се укључио у разговор:
„Кад поменусте продавницу музичке опреме, мој добар друг је држао у Београду једну, иначе академски образован музичар, али јако јако сналажљив човјек, свирао је својевремено у филхармонији, али је схватио да новац може зарадити само ако се некако довије на друге начине, па је баталио умјетност. Знате, то сам му замјерио, али није сад битно. Хоћу да вам испричам ово. Он је имао један јако сличан случај том вашем. Исто тако неки новопечени богаташ наручује клавир, специјална наруџба, овом је клавир требао само да употпуни простор у соби, имао је некакву посебну бијелу гарнитуру намјештаја, па је специјално наручио клавир бијеле боје. И сад, како ви то већ лијепо рекосте, прављење и допремање клавира веома је скупо. И да, пакује се у те посебне кутије и кад се једном распакује више се не може поново спаковати. И сад, кад су га коначно допремили и одвели у кућу тог богаташа, кад су расклопили схвате да је дошао црни клавир. А знате какви су ови нови богаташи: његова жена је кукала како сад клавир одудара од цијеле гарнитуре, почела је да хистерише, овај да би је умирио почео је да пријети том мом другу, помињало се ту неко враћање пара, мој друг наравно, није имао ни близу толико новца да плати један клавир, а о било каквој рекламацији није могло ни бити говора. А како су сви ти богаташи били повезани са мафијом видио је како ће завршити, али рекох, био је он веома довитљив човјек. И шта је урадио? Рекао је, наравно, да ће произвођачу рекламирати клавир и да ће они послати други, онда га је на једвите јаде онако распакованог стрпао на камион, одвео у своју гаражу и обичним компресором префарбао у бијело.“
„И?“
Рекао је онај у шорцу.
„И – ништа, на томе се завршило.“
„Хоћете рећи да нико није сконтао да је то исти клавир само префарбан?“
„Младићу, наши новопечени богаташи су јако јако глупи, мислим да је то поента ове приче.“
Конобар Жарко је ушао у кафић, потом се вратио са метлом и лопатицом у рукама, цигарета му је и даље била међу зубима, мрмљао је нешто себи у браду:
„Видим ја да мени нико овдје неће помоћи, морам сам да почистим овај неред.“
Људи су полако почели да се разилазе.
„’Еј! ‘Еј!“ – почео је Жарко да виче за њима – „а да платите?“
Неки су се враћали и вадили паре из новчаника, правдајући се шоком који су мало прије доживјели, други су дрско одлазили говорећи како их умало није убио атерирајући клавир и да им не пада на памет да још плаћају за то.
Онај младић што је стајао до нас, рекао је:
„А шта мислите да попијемо још по једно?“
„Па могли смо.“
„Конобар!“ – неко је викнуо.
„Е јебем га ја!“ – просиктао је Жарко и љутито бацио метлу и лопатицу – „нећу ово почистити до сутра.“
А онда је кренуо да услужује госте.
