На заласку ере битника а у кругу свјетске експанзије примијењене новокомпоноване музике (познатије под називом рокенрол), појавио се тренд кантауторства – презентовања публици поезије личног карактера уз, за то, пригодну музичку/ритмичку пратњу. Гранањем овог стила, рокенрол ће озбиљним, махом егзистенцијалним и психолошким темама, изгубити своју првобитну функцију забаве за младе и постати јако пропагандно оружје. Кокетирајући с модним трендовима, кантауторство је за пола вијека свог постојања, калибрирало у озбиљног ,,противника” академске поезије и тако заслужено постало дио литерарних корпуса свјетских националних књижевности. Прихватању рокенрол пјесништва дуго су се противили ,,виши” пјеснички кругови али је данас већ и неумјесно оспоравати квалитет пјесама величина попут Боба Дилана, Лу Рида или Леонарда Коена. Прошлогодишње признање првом наведеном у облику Нобелове награде за књижевност и бура негодовања, коју је овај преседан изазвао, говоре да се старе мржње нису заборавиле.
Овај пјеснички стил, образложив као поједностављивање поетске компактности неквалификованом уху модерног конзумента, имао је јак утицај и на омладину бивше Југославије. Од забавне музике за плес са ВИС-овима који су изводили махом стране хитове, рокенрол је почетком седамдесетих година прошлог вијека почео озбиљније да улаже у оригиналне текстове па су се у раљама дискографских кућа (које су намирисале ,,вајдицу” од ,,моде са Запада”) родили и професионални композитори (Хрвоје Хегедушић) али и признати пјесници (Душко Трифуновић). У богатој деценији рокенрола као франшизе, у јавност и историју су доспијела многа хвалевриједна имена (Ђорђе Балашевић, Миладин Шобић, Бора Ђорђевић, Бранимир Штулић), која су својим пјесништвом устоличила нове системе вриједности.
Овом приликом ћемо се осврнути на човјека пониклог у нижим радничким слојевима некадашњег самоуправљачког друштва, лице које је покушало отворити очи размаженој дјеци система, подсјетити их на тековине револуције, коју су исти почели заборављати, те на изузетно увјерљив начин описати провинцијски кал. Александар Леки Цветковић, пјевач и гитариста ветерничке групе Балкан је ,,мање талентовани натуршчик без Штулићевог шарма” (како су га иронично називале новине тог доба), који се са егзистенцијалним темама бавио на свим албумима Балкана (4 доратна и једном послијератном). Гуран напријед жељом да пјева о малом човјеку и немијењањем опсега тема у пјесмама одлучио се на добровољни егзил на маргину, остајући тако вјеран идеологији бенда и помирен са губљењем позиција стечених оригиналношћу два прва албума (Гола истина и На брдовитом Балкану).
Тридесет пета-шеста
Мој стари већ годинама
Окреће бицикл сваког дана,
Од куће до предузећа
Прва, друга, трећа.
Он је тридесет пета-шеста
Без школе, детињства и хлеба
Он је тридесет пета-шеста
Увек ту кад запети треба
Он је тридесет пета-шеста
Вечна трећа смена
Он је тридесет пета-шеста
Без кравате, уморна и повијена.
Минималац сваког првог,
Мала фирма, шта ће сутра бити
Топао хлеб и литар млека
Аконтације, зајмови, кредити.
Он је тридесет пета-шеста
Не разуме сваки –изам,
Он је тридесет пета-шеста
Подмеће леђа за реализам,
Он је тридесет пета-шеста
Преко синдиката на море,
Он је тридесет пета-шеста
Увек у партеру, никад горе.
Пропратни текст написао Милан Милошевић