ЈАМЕ
Остају овдје смртни синови
Да роваре и труну
Збијени у уске удубине,
Мемљиви, вјерни на камену.
Вашу причу сада други пљују,
Дају јој свршетак и над вама плачу.
Кажу треба пратит нову струју.
Кажу треба вратити се мачу.
Кажу доста има и од Бога,
Ваљда им је наложио пљачку.
Ваша дјеца моле босонога
Мртва као кости у кречњаку.
ПОЗДРАВ СПОКОЈУ
Плодовима с грана скрила је срце,
Сланим сузама брисала лезије
Спорама, тамом, ширила иње
По порубима своје вјенчанице.
Водила је некамо друго, ћутећи
Јер је увијек владала тишином,
Порицала нехајно, дуго, рецитале,
Метанарације таложеном прашином.
Мјестом којим хода не тумара југо,
И не плаче немир док јој лице мије,
У тој појавности подсвјесне наркозе
Окончан је занос, наше илузије.
БАЛКАН
Огледамо се у својој празнини…
Снивамо, тмином, стара пространства,
Невиног пастира са свијеном змијом,
Хладнокрвну омчу око младог врата.
И, док кожом својом погани,
Краде топлину домаћинског тијела,
Ушушкана у везивном ткиву, накани;
Контроле , осјећања, завођења реда,
Свијена под велом, осјетљива на зиму.
Блажени тренутак пред скидање коже
Затиче је трому, збуњену у диму,
Ватри о којој брину насљеђа номада.
НАРАШТАЈ
Уморне очи натапају земљу
Солећи бразде плодних ораница.
Авлијом старих штрче кости
Скривених бића подно таваница.
Поноситим месом редовно се служе
Почасни оброци, гладни богови.
Слијепоочницу деструкција струже
Наше воље и часних хуља ловори.
Комфором еполета диригује сјета…
Сјету једног доба образује нитна
Која врши мјеру дозваног и страног.
Брже него хитна долази екипа
Да у нама срикта од вјечности залог;
Уоченом смислу не нагињи главом.
НЕПОВРАТ
Црвено ти коса облачи,
Заклања, замишљени, миг.
Позови ме ипак, да половимо
Вјечношћу ријечи.
Умотај ме морским травама,
Остави ме, онда лијечи.
Дочараваш страдање љубави
Одлазећи према срећи.
Били смо курсор стварности
Изнурен у пољу илузија,
Програмског динамизма,
Посустали у вјери, у ревности.
(Из необјављене збирке Лешинари)