И пре смрти бивам мртав…
Сава Њемањић
У храшћу се поткозарском разбожени народ тиска:
зборовање, певанија, шљивовица, туча, вриска.
Из прикрајка, из бујади, гдје земљице душа спава,
све посматра нетремице прикривени Свети Сава.
Снаша врцне, комшо лане, севне пиштољ са три метка,
на виждрачу пајто акне и подригне п’јана тетка.
С омаглице на обали, где се млади рајска трава:
зажарених трепавица у молитви Свети Сава.
Светогрђе (аој, сунце) подивљалог рода липти,
бес избија из кукова, газом колска песма кипти.
Из шљивика, иза штале, где вавољи лепа крава,
мотри коло нерођени у сузама Свети Сава.
Коло попут змије шара, тло се тресе у прашини:
полудела даворија, запенили пријашини!
Међу њима, клецајући, да ли сан је или јава,
коло игра тужног лика прерушени Свети Сава.
Изненада – пљусак ледан, отвори се земља плава,
развеза се живо коло, за брег зађе Свети Сава.